Kako je Roman Abramovič zauvek promenio fudbal

Kada je Roman Abramovič u maju prošle godine primoran da proda Čelsi, „plavci“ su se našli u nezavidnom položaju. Londonski klub se nakon 19 godina rastajao od vlasnika koji ga je, čini se, istinski voleo, pored toga što je u njega uložio ogroman novac. Jedna od prvih „žrtava“ rusko-ukrajinskog sukoba u svetu sporta bio je upravo tadašnji vlasnik Čelsija. Rus se isprva udaljio iz kluba, a zatim mu je u okviru „čistke“ koju je sprovodio Boris Džonson sva imovina u Velikoj Britaniji zamrznuta. Naposletku, Abramovič je primoran da proda klub, a novog vlasnika „plavci“ su našli u američkom biznismenu Todu Boliju.

Početak „ere Romana Abramoviča“ i povezanost sa Vladimirom Putinom

Iako je Čelsi klub sa dugom istorijom, čiji koreni sežu još do 1905. godine, svoje najveće uspehe ostvario je tek čitav vek kasnije, nakon dolaska Romana Abramoviča. Ruski oligarh otkupio je Čelsi 2003. godine za 60 miliona funti, a na sebe je preuzeo i vraćanje klupskog duga od 80 miliona. Tako je počela čuvena „Abramovič era“, a moćni biznismen u najvišu ligu engleskog fudbala nije dočekan srdačno. Od početka svoje vladavine pa do trenutka kada je primoran da proda „plavce“ iz Londona, Abramovičevo ime se u britanskim medijima često pojavljivalo u paru sa drugim, mnogo moćnijim, na Ostrvu i opasnijim imenom – ruskog predsednika Vladimira Putina.

„Putin mi je lično rekao za njegov (Abramovičev) plan da kupi Čelsi kako bi povećao svoj uticaj i podigao profil Rusije, ne samo među elitom, već i među običnim britanskim ljudima“, izjavio je svojevremeno bivši Putinov prijatelj, medijski magnat Sergej Pugačev. Uprkos tome, Abramovič je oduvek negirao postojanje bliskih veza između njega i predsednika Rusije.

Od Anadira do Londona

Odluka da kupi Čelsi do danas je za mnoge misterija, pogotovo kada se uzme u obzir činjenica da je Abramovič tri godine ranije, kao 34-godišnjak, postao guverner Čukotskog okruga, jednog od najizolovanijih i najnepristupačnijih delova Ruske federacije. Njegov mandat na dalekom istoku trajao je osam godina, za vreme kojih je uložio milione rubalja u infrastrukturu i školstvo, često iz sopstvenog džepa, i udvostručio BDP tamnošnjeg stanovništva. Put iz Anadira, koji je u to vreme imao nešto više od 11.000 stanovnika, u kišni, milionski London nesumnjivo je bio neobična promena za jednog od najbogatijih ljudi Rusije.

Čelsijevo uzdizanje

Ta 2003. godina ostaće upamćena kao prekretnica u istoriji ne samo ostrvskog, već i svetskog fudbala. Novac koji je Abramovič počeo da ulaže u Čelsi upalio je crvene lampice u glavama vlasnika drugih engleskih klubova. Utrkivanje je počelo. Kada posle uloženih 100 miliona funti Ranijeri nije uspeo da donese titulu na Stamford bridž, na njegovo mesto je doveden neko ko bi mogao – Žoze Murinjo. Portugalac je „plavce“ predvodio do dve uzastopne titule Premijer lige, FA kupa i dva Liga kupa. Ipak, čak ni Murinjo nije dobio poseban tretman u zapadnom Londonu, pa ga je, čim su rezultati počeli da izostaju, dočekala sudbina njegovog prethodnika. U narednim godinama surovi trend se nastavio. Uprkos tome što se nijedan trener nije zadržavao dugo na klupi Čelsija, klub je pod Abramovičevim vlasništvom osvojio sve moguće trofeje. „Plavci“ su za 19 godina osvojili više trofeja nego ijedan drugi engleski klub.

Komercijalizacija fudbala

U fudbalskom svetu kao presedan je upamćen transfer iz 2017. godine vredan 222 miliona evra, u kome je Nejmar iz Barselone prešao u Pari Sen Žermen. Iako je ovaj događaj nesumnjivo uticajan, da bismo ga potpuno razumeli moramo da se vratimo 14 godina unazad. Dolazak Abramoviča u Premijer ligu popularizovao je ovo izuzetno profitabilno tržište na Istoku i otvorio put drugim moćnicima koji su želeli dodatni izvor prihoda i uticaja. Pet godina nakon pristizanja Rusa, došli su Arapi, a zatim i Amerikanci i Kinezi. Odjednom, svi su želeli da imaju udela u najpopularnijem sportu na svetu. Fudbal je zvanično postao biznis.

Plate igrača i cene na fudbalskom tržištu dostigle su astronomske visine, a fudbal, koji je nekada bio sport širokih masa, polako ali sigurno, postajao je sport bogatih. Najpoznatiji fudbaleri današnjice ogroman deo svojih prihoda zarađuju od sponzorstava i reklama. Njihovi agenti dobijaju desetine miliona evra samo za obezbeđivanje potpisa svojih klijenata. Dok Kristijano Ronaldo u Al Nasru zaradi četiri miliona evra za nedelju dana, u Parizu Kilijan Mbape, de fakto, igra ulogu sportskog direktora. To je samo jedna od povlastica koje je dobio kako bi ostao na „Parku prinčeva“, u letošnjoj sagi u kojoj je ulogu u njegovoj odluci da ne ode u Real Madrid imao i francuski predsednik Emanuel Makron.

„Ne želim da bacam svoj novac. Želim da se zabavljam, a to donosi uspeh i trofeje“, rekao je mladi Roman Abramovič za „Bi-bi-si“, prispevši u London ne tako davne 2003. godine. Nije se moglo slutiti da će upravo guverner oblasti na dalekom istoku ruskog prostranstva biti taj koji će pokrenuti domino efekat i zauvek promeniti lice fudbala.