Dajte nam mogućnost da odsanjamo novi san

Paolo Mađeli neumorni reditelj-putnik, posle pauze od 35 godina vratio se u Atelje 212 gde režira dramu „Otac”, kultno ostvarenje Florijana Zelera. U pitanju je drugi deo Zelerove dramske trilogije: „Majka”, „Otac” i „Sin”. „Otac” je tragikomična porodična priča fokusirana na ostarelog oca koji se bori sa demencijom…

Dramu je prevela Ivana Dimić, dramaturškinja je Željka Udovičić Pleština, scenograf Darko Nedeljković, kostimograf Leo Kulaš, a muziku komponuje „Koikoi bend”. Premijera je najavljena za Svetski dan pozorišta, 27. marta na velikoj sceni „Mira Trailović”.  Naslovnu ulogu Mađeli je  poverio glumcu Vojislavu Voji Brajoviću, a u glumačkoj ekipi su i: Hana Selimović, Ivan Mihailović, Isidora Simijonović, Dragana Varagić i Marko Grabež.

Paolo Mađeli (1947) u svojoj biografiji upisao je do sada više od 200 predstava u rodnoj Italiji,  Nemačkoj, Francuskoj, Austriji, Mađarskoj, Belgiji, Španiji, Hrvatskoj,  zemljama Južne Amerike, ali i Izraelu, Palestini… Posebno pamti svoje beogradsko pozorišno iskustvo iz rane mladosti o kojem je pričao i u razgovoru za „Politiku”.

Drama „Otac” je filozofska priča o protoku života, vremena, o starenju, smrti… Zašto ste izabrali ovo delo za ponovni susret sa publikom Ateljea 212?

Ono što me zanima jeste kako bolestan čovek vidi svet,  posebno kada nosi u sebi Alchajmerovu bolest. Zanima me šta je to prepoznavanje, kako on vidi druge i kako drugi vide njega. Ta realnost koja se deformiše u glavama svih njih je jako  interesantan pozorišni problem. Nisam gledao istoimeni film sa Hopkinsom, niti ću ga gledati, jer smatram da se ne može baviti ovom pričom kao što može teatar. Film mora da se potpomogne izvesnim specijalnim efektima, ili već nečim drugim, zapravo „objektivnim gledanjem” kako bi rekao Breht, a ja bih rekao da je objektivno gledanje nešto što ovom tekstu ne treba. Na ovu dramu idem sa onim što Breht naziva otuđenjem, na to da se objektivno gleda priča, a subjektivno se doživljavaju promene. Na tome radim, kako da ulazite u priču, da imate isti glas i lice, a pri tom nemate masku.

Kako ste birali glumačku ekipu? Gde i kako tražite  bogatstvo u estetskom polju?

Željka Udovičić Pleština i ja smo ekipu birali dugo. Naravno imali smo u vidu neke glumce koje poznajemo, kao recimo, Hanu Selimović, Marka Grabeža… Draganu Varagić koju poznajem celog života. Tražili smo ih prema senzibilitetu, upravo zato jer smo hteli  da maštom odemo malo dalje od onoga što tekst na prvi pogled donosi. Hajde da budemo iskreni, na prvi pogled kada vi to delo čitate, vidite da je Zeler vrlo dobar pisac i da je vrlo dobar tekst, ali ne možete reći da je to baš genijalno. Bogatstvo u estetskom polju tražim u svojim mukama. Šta to znači? Došao sam u Beograd, posle vrlo sveže operacije, i znam šta znači patiti. Gde je mašta, depresija koja proizvodi bolest, koja te estetski može odvesti u neka polja unutar sebe za koja ni ne sanjaš da postoje.

Poslednja vaša režija u Beogradu bila je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 2006. godine, radili ste predstavu „Na dnu”. Koga od prijatelja ćete posetiti?

Podsetili ste me na glumca kojeg sam jako voleo, a koji je umro mlad, genijalnog Nebojšu Glogovca, ali i na  Branka Cvejića, na moje dve velike ljubavi. Došao sam da pronađem vezu sa tim velikim umetnicima, sa mojim ljubavima i da pokušam da uspostavim neku vrstu dijaloga, baš na tu temu koja se zove smrt. Ne mogu da se pomirim sa tim da ih nema.  Ali ni što nisam bio tu kada je bio komemorativni skup povodom Cvejinog odlaska. Bio sam jako tužan, a da ne govorim o Glogovcu. On je  duboko u mom srcu.

S kakvim osećanjem se vraćate u Ateljeu 212 u kojem ste sa svega 26 godina radili Pirandelove „Divove iz planine” s Mirom Stupicom, Petrom Kraljem, Renatom Ulmanski, Danilom Lazovićem. Ali i predstave „Kod lepog izgleda”, „Priče iz bečke šume”, „Metastabilni Graal”, „Pariska komuna”…?

Nezaboravna je radost zbog predstave „Divovi iz planine” koju sam radio sa Mirom Stupicom i koja je otvorila Bitef. I koja je postigla u Parizu veliki uspeh, a koju je Mira Trailović producirala kada sam bio klinac. Za Atelje 212 me vežu velike emocije, ogromna ljubav sa Mirom Trailović i Jovanom Ćirilovim, Mirom Stupicom, Borom Todorovićem, Gagom Nikolićem… Sa svim glumcima koji se mogu videti na slikama u klubu Ateljea 212, poput Ružice Sokić, Bate Stojkovića, Đuze Stojiljkovića…

Puno putujete. Radili ste mnogo u pozorištima bivše Jugoslavije. Po čemu se sećate tog jugoslovenskog duha?

Po onome  čega više nema, a to je spoj različitih kultura, viđenja svet, svega. Odnosno po  fantastičnom, kreativnom društvu koje nam je sada onemogućeno zbog tih silnih granica, malih državica. Apsolutno sam protiv bilo koje vrste nacionalizma, jer on ograničava ljubav, komunikaciju, stvaranje. To su neke sobice u koje su se ti narodi zatvorili i nisu svesni da su i ovako i onako osuđeni da žive jedni sa drugima.

Rat je aktuelan kao, kako kažete,  tumor u glavi. Negodujete zbog „proterivanja” sa svetskih scena ruskih umetnika: Čajkovskog, Čehova… Kako to komentarišete?

Počeo sam da se bavim ratom još 1987. godine sa „Elektrom” i od tada nisam stao. Apsolutno nisam za to da se ruski autori sklanjaju sa umetničkih scena. Za to sam da se ruski autori sve više igraju, jer su Rusi deo Evrope. Evropska kultura bez  ruske kulture ne može da funkcioniše. To ne kažem zato što sam za rat, mene pogađa, nervira to pitanje. Uvek postoje gospodari rata, kao što su postojali i u Jugoslaviji, tako me je učio moj veliki, nažalost preminuli prijatelj Predrag Matvejević. Zašto Putin, Zelenski, Bajden… ne upotrebljavaju mnogo više samo jednu reč koja je ujedno i jedina koja vredi – mir. To me nervira, pogađa, ma  to me ubija.

Zašto tvrdite da je Evropa postala intelektualna pustoš?

Vidite li kako svi sada samo razgovaraju o slanju oružja, dajemo svi veliki novac za naoružanje koje ide u Ukrajinu, a nismo u stanju da budemo kritični prema tome. Da investiramo mnogo više u kulturu, zdravstvo, lepotu. Za pomoć onima kojima je potrebna jer  imaju manje hrane, novca, za  pravedniju redistribuciju kapitala. Lako šaljemo, ulažemo stotine miliona evra mesečno u sredstva za ubijanje. Zar nije to pustoš?

Vaš „nemirni duh” vodio vas je na razne strane sveta. Mnogo toga ste videli. Zašto ovaj naš kontinent definišete kao bolesnu močvaru?

Bolesna močvara jeste upravo to što jeste. Dodao bih malarična močvara upravo zato što se ponašamo kao da smo veliki komarci, a ne činimo ništa da ta voda teče negde drugo i da donese život, a ne bolest i smrt.

Kakva platforma nam je danas  potrebna?

Neophodno je da se okupi mali broj pojedinaca, budući da nema mnogo inteligentnih ljudi koji mogu da donesu, utiču na redefinisanje evropskog novog života. Da obrazovane, relevantne  filozofe iz svih krajeva zemlje okupimo i da ih zaključamo u neki samostan dok ne nađu novu platformu za život. Neka neko ponudi rešenje. Svako od nas nešto sanja. Hajde stavite zajedno te naše snove,  organizujte ih i dajte nam mogućnost da odsanjamo novi san.