Televizija za jednokratnu upotrebu

Danas je dovoljna jedna emisija pa da čovek postane popularan! Rekao je slavni Miodrag Petrović Čkalja, uživo pred analognim kamerama, davne 1985. gostujući kod Mire Adanje Polak u dobroj staroj Televiziji Beograd.

Nije teško nositi popularnost ako imate kućno vaspitanje, dodao je veliki Čkalja, očitavši bukvicu svima onima koji su nam došli posle njega. To su bile ne velike glumčine, već i veliki ljudi. U njihovoj skromnosti i samokritičnosti videlo se koliko su veliki. Eh, da nam je više danas takvih ljudi! Takve su nam bile i TV ličnosti. Ovaj snimak trebalo bi da bude škola za sve, i za neke nove zvezde koje stasavaju, ali i TV voditelje. Javni servis trebalo bi svaki dan, uoči Dnevnika 2, da emituje snimke ovakvih velikana iz svoje arhive, kao nauk... Da treba postojano, spuštene glave, dostojanstveno, ponosno i nadahnuto graditi svoje karijere. To je jedini put do dugovečnosti, do zvezda, do legende. Nažalost, takve retke zverke su iščezle sa televizije i iz javnog života.

Posleratna generacija, koja je stvarala humor koji narod voli, iz vojničkih bluza je došla da radi svoj posao na televiziji. A kada su postali svesni svoje popularnosti već su bili umorni, pojasnio je veliki glumac. Danas su glumci i voditelji umorni od instant slave, od tabloida, i paparaca, od brojnih snimanja u kojima zaboravljaju šta su glumili juče, a šta će sutra... Sve je postalo brzo i kuso. Za jednokratnu upotrebu, poput modernih elektronskih cigara.

Koliko su nekad TV stvaraoci umeli da predvide budućnost i da na inteligentan način promišljaju aktuelni trenutak... svega onoga što danas nema na TV ekranu... svedoči i jedna scena iz kultnog „Boljeg života” kada Dragomir Čumić Čume izgovara Voji Brajoviću, profesoru matematike, antologijsku rečenicu: „Današnje generacije će živeti bedno, u ružnim kućama i prljavim zgradama, kupovaće nakazni nameštaj, stanove će puniti kičerajem, voleće lošu muziku, trač literaturu. Od onoga što ste ih Vi učili, znate šta će ostati? Samo japanski digitron u ruci. I živeće gore nego mi. Naučili ste ih da je važno da gomilaju, množe, otimaju, da razlikuju višak od manjka, a ne i lepo od ružnog. To ih niste naučili”. Zvuči tako poznato, zar ne? Upravo ih je tome i naučila televizija!

To je bilo vreme velikih serija, replika koje i danas kruže internetom, koje ostaju za sva vremena. Danas, nažalost, nemamo takvih serija koje će biti aktuelne i pola veka kasnije... Danas nemamo velike autore, velika dela... Televizija guta sve kao i crna rupa interneta. Sve se da spakovati, objaviti... Danas vest, sutra zaborav... Nema više kritičke misli kad veštačka inteligencija radi umesto nas... Na nama je samo da preživljavamo, nikad usamljeniji... Nikad isprazniji... Nikad odrođeniji... Otupeli... I prepušteni medijskoj stihiji koja ruši sve pred sobom, koja nas nosi, baca, a često i dobro olupa, spusti na dno, i samelje... Baš kao mašina za mlevenje mesa. Jer smo odavno postali samo to – meso... Intelekt je ostao negde... zaboravljen kraj puta.