Bilo je i biće prekrajanja mapa sveta, jači odlučuju

Svetska mapa država se neprekidno menja kroz istoriju. Snaga i interes su uvek na stolu moćnijih, to ne mora da se dokazuje. Odlučuju jači, milom ili silom. I rat je način da se to desi. Države nastaju i nestaju, šire se ili smanjuju. Svedoci smo aktuelnog pretumbavanja jer se matrica iznova ponavlja i tu nema kraja.

Na primer, početkom 20. veka, mapa Balkana nije ni nalik današnjoj. Tadašnje globalne sile Velika Britanija i Francuska su bile te koje odlučuju. Da bi bile još jače, spremne su bile da Jadranom plate savezništvo Italije.

U Parizu i Londonu ključni problem bila je Nemačka, koja je bila sve moćnija a njen uticaj se video od Severnog mora i Baltika do Jadrana i Carigrada. Francuzi i Britanci posebno su se bojali projekta željezničke pruge Berlin – Bagdad, koji je mogao da ugrozi francusko-britanski uticaj na Bliskom istoku. Podsetimo da su zbog uverenja da Hrvati pripadaju nemačkoj sferi interesa, Francuzi i Britanci i tada i kasnije bili vrlo sumnjičavi prema ideji suverene i samostalne Hrvatske.

U toku Velikog rata kako se tada nazivao Prvi svetski, Velika Britanija, Francuska, Rusija i Italija u Londonu su 26. aprila 1915. godine potpisale sudbonosni Londonski ugovor po kojem je Italija trebalo da  dobije Istru, Dalmaciju severno od Rogoznice i gotovo sva ostrva osim Velikog i Malog Drvenika, Šolte, Brača i poluostrva Čiovo.

Split, Dubrovnik i Kotor trebalo je da budu pomorske luke Srbije. U ovoj tada planiranoj računici samostalna Hrvatska bi bila za dve trećine manja od sadašnje. O državnosti Slovenije i Bosne tada niko nije ni razmišljao.

S obzirom na to da se podrazumevalo da te dve teritorije, treba da pripadnu Srbiji, nezavisnoj Hrvatskoj je planirano da pripadne samo srednji deo sadašnje i obala od Istre do Dalmacije, uključujući luke Rijeku i Karlobag, i ostrva Sv. Grgur i Rab.

Ugovor je bio posledica strateških interesa velikih sila i napetih pregovora.

U drugoj godini rata, situacija je bila takva da su Italija i Srbija imale svoje posebne strateške računice.

Italija je pažljivo promatrala istočnu obalu Jadrana pa se za uticaj u Albaniji "potezala" s Austro-Ugarskom, Srbijom i Grčkom. U Africi je, nakon vrlo krvave i skupe agresije, osvojila Libiju, a bacila je oko i na jug današnje Turske.

Kraljevina Srbija je u balkanskim ratovima 1912. i 1913. najprije osvojila, a zatim diplomatski izgubila severnu Albaniju, ali dobila je Kosovo i današnju Makedoniju, za koju je ratovala protiv Bugara. Ipak, u kasnijim zakulisnim pregovorima Srbija je bila spremna da napusti Makedoniju, osim Skoplja, u zamenu za Bosnu i Hercegovinu i dalmatinske trgovačke luke, ali i ostatak Hrvatske.

Kad se zna sve ovo, treba se setiti da se i pre Londonskog ugovora “trgovalo” Jadranom. Na primer, 1912. Godine austrougarski ambasador u Beogradu je premijeru Nikoli Pašiću ponudio izlaz na more u Splitu ili Metkoviću s eksteritorijalnošću za srpska lučka postrojenja. Nikola Pašić je to odbio jer je vlada u Beču zauzvrat tražila carinsku uniju Srbije i Austro-Ugarske. Osim toga srpska vojska je tada bila nadomak albanske obale Jadrana pa Pašiću hrvatski Jadran nije bio toliko zanimljiv.

Odmah nakon izbijanja Prvog svetskog rata, u tajnim pregovorima Austro-Ugarske i Italije ova druga je tražila Korčulu i Split za svoja vojna uporišta na Jadranu. Krajem marta 1915. ruski ministar spoljnih poslova predložio je Britancima i Francuzima plan podele Dalmacije između Hrvatske i Srbije. Granica je trebalo da bude reka Krka, a Split je trebalo da bude srpska trgovačka luka.

Hrvatska je tada bili moneta za potkusurivanje kojom su Velika Britanija, Francuska i Rusija htele da udovolje Italiji i Srbiji.

Italija je bila protiv toga da se Srbija informiše o donetim odlukama, ali se saveznici nisu s tim složili i u zvaničnoj noti Srbiji su 4. avgusta 1915. potvrdili teritorijalno proširenje Srbije i Crne Gore.

Po završetku rata je došlo do revizije ovog ugovora. Američki predsednik Vudro Vilson je insistirao na etničkom principu kod povlačenja novih granica. Pogođena je bila isključivo Italija, koja nije dobila deo obećanih teritorija. Kao kompenzacija su joj obećani deo nemačkih kolonija u Africi i kontrola nad Albanijom.

Srbija je mogla da bude veliki dobitnik da je prihvatila londonsku varijantu plus deo Banata i dalmatinska ostrva, koja su prvobitno bila ponuđena Italiji! Srbija to nije prihvatila nego je insistirala na zajedničkoj državi sa Hrvatima i Slovencima.

Igre, pre i posle Londonskog ugovora, nisu nepoznate, a metod i način aktuelni su i danas.

Sile mnogo ne pitaju male, a geopolitičke karte se iznova i iznova mešaju a granice se crtaju. Svejedno je li reč o balkanskom “kazanu”, ruskom upadu u Ukrajinu, Kini ili nekom drugom nerešenom pitanju današnjice. Da li uskoro sledi nekakav novi Londonski, Berlinski ili kakav već ugovor, to može da se predvidi, jedino ostaje pitanje – kada?

Bez obzira da li je pravedno, jači i strpljivi pobeđuju, zar ne!