Treća faza srpskog pravosuđa

Reforma srpskog pravosuđa uskoro ulazi u treću fazu. Izvršene su promene Ustava u skladu sa evropskim standardima. Za koji dan biće usvojeni i pravosudni zakoni u skladu sa tim istim standardima. Dakle, pravni temelj za nezavisno, odgovorno i efikasno pravosuđe biće konačno postavljen. Sledi najzahtevniji korak čiji se prvi ozbiljni efekti mogu osetiti tek za pet do deset godina. Nije reč samo o primeni novih zakona, već i o neophodnosti da se obezbedi adekvatan pravni ambijent za vladavinu prava u praksi, onu koju će osetiti građani jer će njihova prava biti delotvornije zaštićena pred sudovima.

Stvaranje pravne kulture kao nužnog uslova vladavine prava je složen proces. Taj proces traži stabilan politički okvir, koji ne zavisi isključivo, pa čak ni preovlađujuće, od unutrašnjih političkih prilika u maloj zemlji kao što je Srbija, već od evropski i svetski relevantnih političkih činilaca. Pravni principi i sadržina prava su na globalnom nivou postali krajnje relativna kategorija. Pogubljeni su vrednosni orijentiri međunarodnopravnog poretka utemeljenog neposredno posle Drugog svetskog rata. Novi nisu na vidiku. U takvim okolnostima, graditi iznutra vladavinu prava, čini se „nemogućom misijom”. Na takve „misije” i na različita neredovna stanja mi smo odavno navikli. To je možda, da se izrazim jezikom nauke, i naša „komparativna prednost”.

Kad stupe na snagu novi pravosudni zakoni najpre će se u  propisanim rokovima formirati pravosudni saveti – Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaštva. Po nazivu, takva tela imali smo i do sada. Po suštini, to su nova, ustavnopotentna tela koja će donositi najvažnije odluke za pravosudni sistem. Ustavna moć povlači za sobom i ustavnu odgovornost. To je prva i osnovna zapovest u pravnoj državi.

Ustav i novi zakoni omogućavaju da se VSS i VST formiraju tako da budu u dovoljnoj meri nezavisni, ali da li će oni postati „motorna snaga” reformisanog pravosuđa zavisiće na prvom mestu  od toga hoće li pri njihovom formiranju kriterijumi znanja, kompetentnosti, stručnog i ljudskog integriteta prevagnuti nad privatnim interesima političke trgovine. Stoga apelujem na sudije koje će birati sudije u VSS, odnosno tužioce koji će birati tužioce u VST, kao i na narodne poslanike koji će birati istaknute pravnike u ova tela, da posebno obrate pažnju na odgovornost koja im je novim ustavnim amandmanima poverena. Ako politika u svakom smislu (sudska /sudijska/, stranačka, privatnosopstvenička itd.) preovlada, zavidan trud pisaca ustavnih amandmana i pravosudnih zakona ostaće „mrtvo slovo na papiru”.

Pitanje da li će, kada i kakva Srbija ući u Evropsku uniju i u kakvu zajednicu (istu, reformisanu, neku novu i sl.) nije pitanje za nas. Nas treba da interesuje  hoće li Srbija u budućnosti postati evropski uređena pravna država. To je uslov njenog daljeg ekonomskog i svakog drugog napredovanja, a ne ultimativno članstvo u EU (iako ne treba odustajati od strategije evropskih integracija).

Na tom putu, treba „podmladiti” pravosuđe, motivisati mlade pravnike da žele da postanu sudije i tužioci (ne samo zbog većih plata), podsećati profesore prava da je njihova sveta dužnost da obrazuju ljude koji će umeti i smeti da izriču pravdu (a ne da podstiču i razvijaju nesigurnost i podanički duh kod mladih ljudi), reformisati pravosudni ispit tako da se on ne svodi na običnu reprodukciju (ne)znanja stečenog na fakultetu, sadržinski (a ne samo deklarativno) razvijati institucionalne odnose saradnje pravnih fakulteta, pravosudne akademije, ministarstva pravde, Narodne skupštine, strukovnih nevladinih organizacija (dobar, ne i savršen, primer je bio rad na ustavnim amandmanima i pravosudnim zakonima).

I još nešto. Klasici pravne nauke druge polovine devetnaestog veka, u romantičarskom duhu, nisu propuštali da istaknu jednu veliku istinu: nema ništa od prava i pravde dok se ove vrednosti nalaze samo u pravnim tekstovima i dok ne nađu svoje pravo mesto u dušama, odnosno svesti i nosilaca javnih funkcija i običnih građana. Zamolio bih narodne poslanike kad budu raspravljali narednih dana o pravosudnim zakonima da imaju to u vidu. Isto važi i za građane, ako se, ipak, odluče da prate skupštinsku raspravu. Koliko god im se činilo da nije tako, njih se to najviše tiče.

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista