Hladno je na severu

Sećate se verovatno Mikija Rubiroze iz serije ”Grlom u jagode”. Dajem glavu ako većina nas koja je otišla na zapad ne misli o sebi kao o modernom Mikiju Rubirozi – bar mi koji smo ostavili Beograd. Vratiću se na to malo kasnije.

Mene je sudbina oduvala na hladni sever, u „trulu kraljevinu“ Dansku. Da je trulo – nije, da je hladno – jeste. Hladno je i na celzijusovoj skali ali još više oko srca i oko duše srpske. Mislio sam ja da beogradskom šmekeru niko ništa ne može i da ću  “lako ja njih da dovedem u red“. Prošlo je 17 godina, uspesi i padovi se ređaju godinu za godinom ali jedno zasigurno stoji sve vreme – Danac nikada neću biti. Ne zato što je ne bih, jer imaju oni mnogo dobrih strana. Jednostavno ne postoji genetska podloga da osećajni Balkanac pogodi žicu hladnog i racionalnog Danca. Možeš da se nerviraš, možeš i da psuješ ali je rezultat uvek isti, što će reći da stvari idu na danski način. Koliko sam puta rekao “paaa kako bre sine …“ ubeđen da bi - kada bih se ja pitao - sve bilo mnogo bolje.

Mnogi bi rekli “pa vrati se u onaj Beograd, ko ti brani?“, ali nije to to. Fora je uspeti tamo gde si. A uspeh se definiše time što ti sam misliš da je važno. Po pravilu izgleda da je uvek najvažnije ono što ti smeta i nedostaje, do čega dolazimo jako teško, ili nikada.

Onda dolaze kompromisi, što je možda suština života kada pređeš 40-u. Kompromisi svuda: na poslu (“šef je glup ali je lova dobra“), sa devojkom (“nervira me ali ne histeriše“), na rukometu – trener sam (“nemaju osećaj za igru ali me slušaju“), političari (“meki su ali nisu kvarni“), i tako sve redom. Moj najveći kompromis i možda najveći uspeh je da sam uspeo da definišem sebe kao „beogradskog Danca“ i jako mi je dobro, mogu vam reći. Na taj način se diferenciram od onoga što ne volim, a uzimam ono što mi odgovara. To vredi i za beogradsku i za dansku stranu.
Ih da sam do toga došao pre 10 godina, sada bih bio car a Danska carevina...

Od kada postadoh beogradski Danac postade mi lepo da navratim u Beograd. Sada me više ne nervira „GSB“, čak me ni roditelji više ne nerviraju. I lepo mi je. A onda sam opušten i to se primeti. Baš kao kada je Miki Rubiroza davnih 70-tih dolazio u Beograd na odmor sa pečalbe u Nemačkoj.