Mnogo je magli, a jedna je istina

Enes Halilović, pesnik, prozni i dramski pisac, novinar i urednik časopisa „Sent”, uvek je drugačiji, svaka njegova nova knjiga je iznenađenje, kao i zbirka pesama „Sekvoja”, u izdanju Kulturnog centra Novog Sada, povodom koje je nedavno primio Nagradu „Kočićevo pero” Zadužbine „Petar Kočić Banjaluka – Beograd” za visoka dostignuća u savremenoj književnosti i odanost lepoti Kočićeve misli i reči. Enes inače mnogo putuje, a u književnosti eksperimentiše u različitim žanrovima, i po tome je uvek nov, ali ma u kom rodu da oblikuje svoje ideje, njegovo je utemeljenje u tradiciji rodnog Novog Pazara i pripovedanja koje kao da je čuo od prastarih usmenih kazivača.

On priča i u poeziji „Sekvoje” bogatim ukrštajima slika i jezikom koji se obraća središtu svakog ljudskog bića, a to je njegova savest. „Demokrit je učio od Leukipa: / zato ga nigde ne pominje”, cela je pesma „Nadutost”. Halilović je dobitnik nagrada: Zlatne značke za doprinos kulturi KPZ Srbije, „Vitalove”, „Branko Miljković”, „Stevan Sremac”, „Đura Jakšić”, „Meša Selimović”, i mnogih drugih, a povodom skorašnje, koja nosi Kočićevo ime, kaže:

– Iznenađen sam priznanjem. Neobičan je osećaj poneti nagradu sa imenom Petra Kočića jer sam sa njegovom prozom odrastao i pre nego sam se opismenio. Kao dete, dok su mi čitali i pričali priče i bajke pred spavanje, osetio bih nemir pa posle ne bi bilo lako zaspati. Pored „Martina Krpana” jedna od tih priča koja unosi nemir bila je i „Jablan” Petra Kočića. Sva velika književna dela napisana su u trenucima kad pisac ima poverenja i u reč i u slobodu. „Sekvoja” je jedna od vaših najmudrijih, ali i najmračnijih  zbirki... Zašto sada ovakva poezija, da li su duboka saznanja obično i najteža?

Sva duboka saznanja imaju na kraju, na dnu svog smisla, par jednostavnih odgovora koje, u žurbi, čovek zaboravlja. U vrtlogu svakodnevice čovek, ma koliko upućen na svoju glavu, obično nema distancu sa koje može lagodnije da analizira tok sopstva u svetu kojim je okružen. Poezija, ma koliko delovala kao sanjarenje i iracionalni stav, postaje sredstvo kojim sa distance, iz drugog ugla, uviđamo zakonitost prolaznosti svega što vidimo. Mnogo je magli, a jedna je istina.

U kakvoj su vezi motiv najstarijeg drveta, paralelepiped, kao geometrijska figura, i neobična arhitektonika vaše zbirke?

Ja sam pesnik koji se igra, ne samo rečima u pojedinačnim pesmama nego i formom knjiga. Nije bez razloga Homer „Odiseju” ispevao u 24 poglavlja. Nije bez razloga Vergilije „Enejidu” ispevao u 12 poglavlja. Kao i u „Zidovima”, i u „Sekvoji” sam formom želeo da ukažem na dvostrukost istih pojmova, na pre i posle, dolazak i odlazak, na prostor unutar i izvan rama. Pozvao sam čitaoce da naslutimo trodimenzionalnost. Kao što kroz prizmu svetlost promeni ugao, tako i kroz poeziju značenja proviruju tamo gde ih nismo očekivali. Drvo koje raste u dva pravca, čemu stremi?

Velika je tajna međusobni odnos prostora i vremena. Na svakom čoveku je da misli, na fizičaru da traga po zakonima i nizovima brojeva, na pesniku je da peva. Sve vidljivo je u svojim tokovima preciznije nego što to možemo naslutiti. Svrha simbola nije viđenje njega samog nego tumačenje svega ostalog. Strah i smrt neki su od najčešćih motiva „Sekvoje”, a pojedine pesme nastajale su tokom niza godina. Može li se živeti sa strahom dostojno i da li su svi strahovi pogubni?

Strahovi su valjda različiti kao i ljudi. Ima onih koji su korisni kad ih sretnete, ima i onih koji su pogubni kad se jave. Poezija je bila i biće ne lek od straha nego postupak razumevanja strahova u pojedincu i strahova u grupama, koji izviruju danas iz svih sredstava komunikacije. Pogledajte koliko je u medijima reklama za neke proizvode kako se ljudi ne bi razboleli od neke bolesti. Postoji globalna upotreba i ogromna zloupotreba čovekovog straha od smrti. Možda je u korenu poezije strah od nepripadanja društvu i porodici. Ljermontov je govorio da pesnik ne viče radi sebe nego radi vas. To je tačno kada pesnik zrene i ukaže na procese, ali kada je počeo da viče – možda je pesnik govorio sa ciljem da uveri ljude: ja postojim, ja sam tu, među vama. Knjiga koja se ugnezdila na grudima čitateljke kao mladunče kengura u torbi majke. Da li je to pesnički san?

Pitate me o pesmi „Neka žena i ja”, koju sam zapisao na osnovu jednog prijatnog događaja. U autobusu sam gledao ženu koja pročita moju knjigu i potom je stavi na grudi. Putuje, misli nešto. Sen Džon Pers kaže: „Knjige nam pročitane, snovi nam okončani (...).” Poezija ima čitaoce i svako vreme je vreme poezije. Čak i nekad u pradruštvu pored ognjišta kada su pevali, čak i danas kada je samoća pojedinca resurs za čitanje poezije – ona nije izgubila ulogu. Najveći neprijatelj poezije koja to jeste, bila je i biće poezija koja to nije i ona kao takva zbunjuje narod.

Zloba liči na zlobnika, kao što pesma liči na pesnika, kaže jedan od vaših stihova. Zašto vam je iznova važno da se sećate predaka, nevinih, i svih žrtava prošlih ratova?

Oduvek su vrata smrti služila kao ključ života. Svojim delima, a poezijom naročito, dodirivao sam grobove mnogih žrtava, mnogih naroda u mnogim vremenima. Postoji jedna strašna zakonitost u istoriji: neko uvek žrtvi nameće krivicu i stvara klimu razumevanja prema dželatu ili bilo kakvom „izvođaču radova” zločina. Stav o tome sam dao u kratkoj priči „Ništa čudno”. Nedavno, kada je moja drama „Zemlja” izvedena u Šumaricama, bio sam svedokom da je pesnik, od drevnih vremena do danas, potreban ljudima ne za razumevanje tragike nego za tumačenje bola koji se ne može uništiti nego se kao materija transformiše.