Osmočlana ekipa na važnom zadatku

Novi Sad – U timu vatrogasaca-spasilaca koji su iz Novog Sada otišli u Tursku, pogođenu užasnim zemljotresom, sa više hiljada mrtvih i desetinama hiljada povređenih, nalaze se otac i sin iz novosadskog naselja Rumenka, Atila i Boris Varadi.

Pedesetčetvorogodišnji Atila, ujedno vođa ove ekipe i najiskusniji među njima, poveo je u misiju pomoći pogođenom narodu, pored svog dvadesetsedmogodišnjeg sina, još šestoricu ljudi iz Vatrogasno-spasilačke brigade u Novom Sadu, posebno obučenih za spasavanje iz ruševina.

Razoran zemljotres je potresao predele na granici Turske i Sirije najpre rano izjutra u ponedeljak, 6. februara, oko četiri sata, a Srbija je već narednog dana poslala u pomoć, kako je saopštio MUP, dva specijalistička tima za spasavanje iz ruševina sa 27 pripadnika, službenim psom, obučenim za pretragu terena i kompletnom opremom za probijanje, presecanje i elektronsku pretragu nestalih lica.

Iz Novog Sada su te večeri krenuli na ovaj zadatak i dva rođena brata Dragan i Pavle Momirov. Sa njima je i nagrađivani vatrogasac-spasilac Mili Radojević, nosilac plakete MUP-a za izuzetnu hrabrost koju je 2018. godine dobio za prethodne akcije i spasavanje žene iz plamena. Svi iz osmočlanog tima, kako smo čuli, srčani su profesionalci, posvećeni tom humanom poslu spasavanja ljudi iz nesreća i katastrofa, kakva je i ova u Turskoj.

Među njima se tamo nalazi i Zigi, službeni pas. Njegov vođa je Mili Radojević, koji duže vreme brine o tom belgijskom ovčaru, malinoi, starom sada već osam godina. Psi su mu strast i ljubav, neka vrsta ventila da amortizuje stres, ispričao je ranije za naš list. Kod nas su ovakvi psi korisni i u potragama u dubokim šumama, ili ako neko leži u polju u nesvesti ili sedi povređen.

Spasilački tim je na put u Tursku ispratila i Vesna Varadi, supruga Atile i Borisova majka. Ona je kasnije za „Politiku” ispričala da su joj se njih dvojica javila sa noćnog leta i kada su stigli u ovu zemlju.

– Zasad je sve u redu, što se tiče putovanja. Sin mi je slao poruke telefonom. Tu je i slika Istanbula noću, iz aviona. Mi inače imamo dogovor, kad su oni na terenu da ja ne zovem, već da se oni meni jave, kada mogu. Imali su prvo let do Istanbula, pa još jedan. Sad su već na drugom aerodromu, prešli su u vozilo i krenuli dalje vozilom ka nekom mestu, ali ne znam tačno naziv – kazala nam je ova žena.

Uznemirena je, kako navodi, time što je deo njene porodice tamo, ali i celom tragedijom u vezi s kojom pokušava da sazna što više iz medija.

– Jako mi je teško, pogotovo što su obojica tamo, a ne znam šta ih čeka. Psihički sam se raspala, celu noć gledam gde idu i šta ih čeka. Strašno. Nadam se da će sve to dobro proći, da će se vratiti živi i zdravi. A ja sad čekam da mi se opet jave. Pritom su osećanja pomešana. Jako mi je teško, ali osećam i ponos zbog njih dvojice. Pitala sam sina je l’ mora i on da ide, a on mi je kazao: „Mama, ja to volim, to je moj posao” – kaže majka mladog vatrogasca.

Na put su poneli osnovnu opremu za spasavanje iz ruševina, šator i krevete na kojima će spavati, agregat, alpinističku opremu...

U Novom Sadu, tim za spasavanje iz ruševina ranije je obično vežbao u napuštenim, urušenim zgradama, kao što su bile Hladnjača, ili ruševine televizije na Mišeluku, koja je bombardovana 1999. godine. Osim u nesrećama, članovi tima angažuju se i u spasavanju sa Petrovaradinske tvrđave, iz bunara, rupa – posle svakovrsnih nezgoda.