U čijem interesu radi Kurti

Od početka rata u Ukrajini prištinska administracija predvođena Albinom Kurtijem i Vjosom Osmani pokušava da izgradi i ojača svoju međunarodnu poziciju na narativu da je Kosovo Ukrajina, a Srbija Rusija. Svoju poziciju su pokušali da učvrste optužujući Beograd za destabilizaciju regiona, odnosno da Moskva preko Beograda pokušava da napravi pometnju na zapadnom Balkanu, a da se Srbija još jednom predstavi kao agresor. U tome im pomažu regionalni i drugi analitičari koji se bave našim regionim, a koji dele isti stepen nerazumevanja promene međunarodnih okolnosti i regionalne političke dinamike.

Zajedno s pojedinim inostranim medijima oni samo traže potvrdu svojih unapred izgrađenih narativa o tome da je Srbija agresor, a da su Srbi mali Rusi koji jedva čekaju da započnu sukob na Balkanu. Da sam na njihovom mestu, prvo bih se zapitao da li je Srbiji u interesu bilo da bude pokretač sukoba ili da učestvuje u sukobu na bilo koji način. Prištinska administracija vrlo dobro zna da bi uvlačenjem Srbije u sukob na Kosovu zapravo kreirali sukob između Srbije i NATO-a. Zamislite samo koliko bi političke nepromišljenosti bilo potrebno u Beogradu da se donese bilo kakva odluka koja bi Srbiju uvukla u nove sukobe, rat, a onda i izolaciju od sveta. Naravno, tu je i argument da Srbija nije uvela sankcije Rusiji, koji služi kao odličan temelj svima koji žele da potvrde tezu da je Srbija produžena ruka Rusije na zapadnom Balkanu. Da li je iko od ovih analitičara ili političara s Kosova pogledao brojke i video kuda Srbija ide? Da li Srbija danas ide ka Moskvi ili ide ka Zapadu? Da li Srbija danas svoje veze jača s Vašingtonom ili s Moskvom?

Naravno, uvek ostavljam otvoren prostor za debatu o iskrenim namerama za jačanje partnerstva s jednima i distanciranjem od drugih, ali svako ko prati srpsku spoljnu politiku može da vidi da odnosi Srbije i Rusije ne idu uzlaznom putanjom. Toga je svesna i Moskva i zato na perfidne načine pokušava da podmetne nogu Srbiji, a to prijatelji ne rade. Svako ko je izučavao međunarodne odnose zna da prijateljstva u međunarodnim odnosima ne postoje, već samo interesi. Ako se nekada desi da se interesi dve zemlje poklapaju, to i dalje ne znači da su oni prijatelji jer se to stanje već sutra može promeniti.

Zato ne isključujem ni mogućnost da Rusija više ne podržava Srbiju u UN po pitanju Kosova jer joj to možda više neće biti u interesu. Isto kao što je Rusija radila u skladu sa svojim interesima 1992. godine, kada je glasala za uvođenje sankcija SR Jugoslaviji ili kada je Sergej Lavrov to isto uradio 1998. godine. Srbija danas treba da vodi politiku isključivo u skladu sa svojim interesima.

U trenutku kada je Rusija gotovo izolovana od sveta, njoj danas jeste potrebna Srbija kako bi je predstavila upravo na način na koji je predstavljaju Kurti i Osmani. Iako nema stvarnu moć niti strategiju delovanja na zapadnom Balkanu, Moskva se trudi da makar kreira sliku da se i dalje nešto pita i da je sposobna da poremeti odnose u regionu i da se postavi kao izazivač Zapada na Balkanu. Nerešeno pitanje Kosova je ujedno i garancija Moskvi da ni Beograd ni Kosovo neće moći da postanu članice EU i NATO. Dodatno, Rusija čeka i da vidi šta će biti s ratom u Ukrajini i kakvi će se pregovori voditi jednog dana tim povodom, odnosno da li će Rusija moći da izvuče nešto za sebe u trampu za rešavanje pitanja Kosova.

Ako znamo da Beogradu ne odgovara nikakav sukob, a nije ni u interesu Evropske unije da dobije još jedno žarište dok Amerikanci ne žele ni da čuju za mogućnost sukoba, onda se postavlja pitanje kome bi odgovaralo da do sukoba dođe. Ako jedna strana stalno kreira tenzije, provocira, odbija da učestvuje u pregovorima i protivi se celom zapadnom svetu, onda ne preostaje ništa drugo nego da mislimo da vlast u Prištini želi da vidi destabilizaciju za koju bi optužila Srbiju. Druga strana, osim Prištine, kojoj bi u interesu bilo da dođe do neke destabilizacije i otvaranja još jednog konflikta na evropskom tlu jeste Rusija. Na taj način bi se Rusija prikazala moćnijom nego što jeste, a Srbiju bi prikazala kao svog saveznika iako Beogradu nikako ne bi u interesu bilo da do sukoba dođe.

Da je vlast želela da proizvede sukob, taj sukob bi se već desio. Kurti je s druge strane izgubio poverenje Zapada, čak je uspeo da izazove tolike frustracije u zapadnim administracijama da se više na Prištinu ne gleda kao na kredibilnog sagovornika u procesu dijaloga. Dok kontrira Zapadu i održava status kvo, a Srbiju pokušava da uvuče u sukob sa NATO-om, Albin Kurti zapravo (ne)svesno služi interesima Moskve. Sada je trenutak i da analitičari koji se bave našim regionom urade malo ozbiljniju procenu na koji način se poklapaju interesi Kurtija i Putina u regionu i da li tu postoji neka specijalna veza. I zapadne diplomate svesne su veštačke pozicije i narativa koji je Kurti kreirao predstavljajući sebe i Kosovo kao žrtvu, a Srbiju kao agresora.

Svet se promenio, okolnosti su nove, a srpska pozicija danas je daleko drugačija od pozicije iz devedesetih godina. Toga su više svesni oni preko okeana nego oni koji žive na ovim prostorima jer ne žele da napuste svoje pozicije žrtve i dobro učvršćene narative koje ne planiraju da menjaju jer onda gube svrhu svog delovanja i postojanja. Nove generacije ne žele sukobe ni rat, a nisu ni opterećene ratnom prošlošću i zato će uprkos željama pojedinaca preovladati mir.

Politikolog