Muke pušača u Londonu

Polovinom sedamdesetih godina, docent Abdulah Konjicija (1929–2004), lekar na odeljenju za plućne bolesti u Sarajevu, dobio je jednomesečnu državnu stipendiju da poseti univerzitetsku kliniku u Londonu. Nakon povratka s tog stručnog usavršavanja pričao mi je o nevolji koja ga je tamo snašla.

„Moj prvi radni dan počeo je u pola osam sati ujutro. Ušao sam u veliku prostoriju, zajedno s dvadesetak lekara tog odeljenja, u kojoj se održavaju jutarnji sastanci. Seo sam za ogroman ovalni sto starinske izrade i dok smo čekali da počne rad, po svom običaju koji sam godinama upražnjavao na jutarnjim sastancima lekara na našoj klinici, izvadio sam kutiju u kojoj su cigarete, upaljač i specijalna mala pepeljara.

Izvadim cigaretu i zapalim je. U tom momentu sve glave se okrenu prema meni i gledaju me kao da sam se uneredio. Brzo ugasim cigaretu i od tog momenta krenu moje neviđene patnje. Ujutru, čim ustanem, zapalim uobičajenu cigaretu, ali dok stignem na posao prođe duže od sata i puši mi se; svakodnevno, od svoje osamnaeste, popušim najmanje 25 cigareta, a kad imam loš dan popušim više od 30.

Šta da radim, život mi je poremećen. Kad god mogu pobegnem u ve-ce i tamo na brzinu povučem nekoliko dimova. Tako sam se patio četiri sedmice, ne samo radnim danima, nego često i vikendom. Subotom su održavani razni sastanci, od priprema i proba usmenih saopštenja za stručna predavanja ili kongrese do prikaza nejasnih slučajeva koje su vršili lekari primarne zaštite zdravstvenih jedinica koje su u sastavu klinike. Nijedan lekar u toj bolnici nije bio pušač, pušile su samo dve medicinske sestre – ali ne u bolnici, kao i nekoliko vozača sanitetskih automobila i par čistača. Da je moja poseta trajala duže, veruj mi da bih pušenje morao da ostavim, jer tako ne mogu živeti.”

Dr Konjicija je preminuo pre deset godina, od karcinoma pluća. To sam saznao ovih dana, kad sam na internetu naišao na osećajnu i duhovitu zabelešku koju je napisao pesnik, njegov komšija i imenjak Abdulah Sidran. Setio sam se iskrenih reči o tegobama pušača u sredini koja je tih godina imala sasvim drugačiji pogled od našeg na pušenje duvana. Žao mi što moj kolega nije dobio šestomesečnu stipendiju, ostavio bi duvan i živeo duže. Priča doktora Konjicije je opomena svima da ne počinju pušiti ili, ako su pušači, da duvan ostave.

Akademik Rajko Igić,
osnivač pokreta studenata medicine u bivšoj Jugoslaviji „Dan nepušenja 31. januar”