Pukla koalicija

Ono što se očekivalo i od čega se strahovalo, zaista se i dogodilo. Samo nekoliko dana pošto su se rešili zajedničkog neprijatelja – predsednik Pervez Mušaraf je prošle nedelje podneo ostavku – koalicioni partneri u pakistanskoj vladi su se vratili na nekadašnje pozicije ljutih političkih protivnika.

Navaz Šarif, bivši premijer (u dva naprasno okončana mandata) i lider manjeg partnera u vladi, Muslimanske lige, u ponedeljak je objavio izlazak iz vlade i konačan razlaz sa Asifom Ali Zardarijem, vođom (od ubistva supruge, bivše premijerke Benazir Buto prošlog decembra) najveće parlamentarne stranke, Pakistanske narodne partije (PPP).

Raskol je dugo tinjao, a čini se da je posle odlaska Mušarafa ponestalo razloga da se rastući nesporazumi dalje izglađuju. A nesporazumi su iste prirode kao i oni koji su ih početkom ove godine ujedinili protiv Mušarafa: tiču se vlasti.

Sve je, kao i svugde u politici, uvijeno u oblandu principa. Navaz je svoju Muslimansku ligu povukao iz saveza sa obrazloženjem da Zardari nije ispoštovao koalicioni sporazum u dve ključne tačke: da će, posle odlaska Mušarafa, na položaje vratiti sve sudije Vrhovnog suda koje je bivši predsednik lane smenio, kao i da će kandidat za novog šefa države (koji će se u skupštinama četiri pokrajine i nacionalnom parlamentu birati 6. septembra) biti određen usaglašavanjem.

Zardari je, prema Šarifovim izjavama, najpre odbio da na položaj vrati predsednika Vrhovnog suda Iftikar Čaudrija, koji je, zbog svog prkosa Mušarafu, prošle godine postao simbol nezavisnog sudstva u Pakistanu.

Što se tiče mesta novog predsednika, to je Zardari poželeo za sebe, objavljujući da se kandiduje ispred PPP-a.

Njegovo odbijanje da vrati sve sudije objašnjava se njegovim strahovanjima da bi baš Iftikar Čaudri mogao da nezakonitim proglasi sporazum Butoovih sa Mušarafom iz prošle godine, kojim su poništene sve optužbe protiv njih za korupciju i zloupotrebu položaja, tokom dve vlade u kojima je Benazir bila premijerka, a njen suprug jedan od ministara. Zbog tih optužbi, Zardari je proveo 11 godina u pakistanskim zatvorima, dok je Benazir bila u egzilu.

Posle Mušarafove ostavke, Zardari je postao ključna politička figura u Pakistanu, sa očigledno naraslim ambicijama da se nametne ne samo kao nacionalni lider, već i ključni partner moćnog zapadnog saveznika Amerike.

Vašington je, prema nekim analizama, više sklon Zardariju nego Šarifu, koji je svojevremeno, kao premijer, u jednom momentu ohladio veze sa SAD. On je po povratku iz egzila u zemlju prošle godine davao antiameričke izjave i nagovestio da bi, u sučeljavanju sa islamskim ekstremistima, vodio drugačiji, u svakom slučaju blaži kurs od Mušarafa.

Slučajnom ili nekom drugom podudarnošću, „Njujork tajms” juče je obelodanio Zardarijeve jake veze sa američkim ambasadorom u Ujedinjenim nacijama Zalmej Kalizadom – njihove učestale kontakte koji međutim nisi bili odobreni u Stejt departmentu.

Kalizad je inače rođeni Avganistanac, bio je i američki ambasador u Kabulu, a mesecima se spekuliše da ima ambicija da postane i – sledeći predsednik Avganistana. Njegovo mešanje u sektor za koji nije nadležan – politiku prema Pakistanu, koji je izuzetno važan kao saveznik u „ratu protiv terora”, razgnevilo je, međutim, piše „Njujork tajms”, njegovog šefa, pomoćnika državnog sekretara zaduženog za Južnu Aziju Ričarda Baučera.

Londonski „Fajnenšel tajms” objavio je i pikanterije iz medicinskog dosijea Asifa Ali Zardarija: potvrde koje su, dok je svojevremeno (između 2005. i 2007.) nastojao da se odbrani od korupcionaške optužnice pred jednim britanskim sudom, izdali jedan američki psihijatar i jedan kardiolog iz Dubaija, sa dijagnozama kako je pacijent čovek sa višestrukim, veoma ozbiljnim, mentalnim i fizičkim problemima, pa zbog toga nesposoban da izađe pred sud.

Iz Zardarijevog okruženja uzvraćeno je da su ovi problemi u međuvremenu prevaziđeni, te da su potonja medicinska ispitivanja pokazala da više nema nikakvih simptoma, kao i da je sposoban da se kandiduje za bilo koji politički položaj.

Ostaje da se vidi koliko će ovi ožiljci iz prošlih bitaka biti relevantni za one koje predstoje. Zasad je samo izvesno da posle pucanja koalicije nisu na vidiku novi izbori – PPP može da se održi uz pomoć nekoliko manjih partija.

Procene su i da Zardari ima šanse da postane novi pakistanski predsednik, osim ako se, kao što se to dešavalo u prošlosti, u politiku opet ne umeša vojska. Koalicioni razlaz, u svakom slučaju, nije dobar znak za zemlju koja trenutno ima više problema nego što može da ih rešava.