Čemu služi skupštinski poslovnik

Dvodnevna rasprava u Skupštini Srbije o KiM ličila je na sve osim na zasedanje parlamentaraca, ozbiljnih ljudi od naroda izabranih. Bila je to, nažalost, prava pravcata cirkusijada. S tim što se „program” nije odvijao ispod cirkuske šatre, već u dvorani srpskog parlamenta. Niko nije očekivao da će se postići apsolutno jedinstvo, ali niko se nije mogao nadati ni da će se događati ono što se zbivalo – promenada, šetnja salom, pravljenje selfija, sveukupna vika i dreka, pri čemu niko nikoga ne sluša, a kulminacija svega su i pokušaji fizičkog napada na predsednika Srbije. I koškanja „dve strane”, da upotrebim popularnu briselsku „mantru” iz saopštenja o KiM. Takva slika je otišla u svet. Mnogi, a posebno oni u Prištini, dočekali su je s neskrivenim oduševljenjem. Za Zapad je to bila potvrda o plemenskim genima Srba, divljacima, lošim momcima... Potrošeno je mnogo reči na one koji su se ovako ponašali i kreirali takvu sliku. Iluzorno je ponavljati da su neki iz opozicije došli da iskoriste svojih „pet minuta” pred kamerama. Mnogi, posebno dame iz tzv. patriotskih stranaka, kako sebe nazivaju, više su gledale u TV ekrane u dvorani i tražile ugao kako bi ušle u kadar. Bilo je to tragikomično.

Mislim, međutim, da krivicu i odgovornost mora da ponese i predsednik skupštine. Za sve vreme ove cirkusijade on nije izrekao nijednu opomenu, niti udaljio nekog poslanika iz parlamenta. A poslovnik mu dozvoljava da to učini. Zapravo, to od njega traži. Da li se i on izgubio u opštem metežu, poput fudbalskog sudije koji ispusti konce na utakmici pa se onda svašta dešava – ne želim da tvrdim, ali ni da opovrgnem takvu mogućnost. Gotovo je neverovatno da je sve to posmatrao ne kao prvi čovek parlamenta koji ima „alatke” da smiri razbarušene, već kao posmatrač koji je zbunjen. Pomalo farsično deluju njegove reči da (parafraziram) opozicija govori da nema demokratije u parlamentu, a evo – ima je.

Čudno je ovakvo rezonovanje predsednika parlamenta. To ponašanje nije demokratija. To je anarhija. Kao u vreme kad su neki izlazili i protestovali ne poštujući ni zabrane MUP-a, ni zakone, pokušavali da uđu u parlament, izlazili na ulice bez prethodno pribavljene dozvole koja podrazumeva i odgovornost organizatora protesta za ono što se dešava... I sve je to dopuštano u ime demokratije. Najčešće se čulo: „Ma neka šetaju, neka protestuju.” E, to nije demokratija. U demokratiji se zna ko šta radi, kako se radi, kako se ko ponaša, šta je dozvoljeno, šta ne, šta znače zakoni. Svedoci smo kako se u demokratskim zemljama policija obračunava s onima koji ruše, pale, koji onemogućuju kretanje. U Srbiji kao da se plaše da će im neko „prišiti” da je to nedemokratski i zato se nadležni organi snebivaju. Bolje im je, izgleda, da dozvole sve, nego da dobiju „packe” od „visokodemokratskih” država. I činjenica je, zbog licemerja međunarodne zapadne zajednice – to se događa. Takvo ponašanje polako je postalo deo prakse.

Koliko je poznato, u skupštinsku dvoranu poslanici mogu da unesu samo značke, obeležje stranke kojoj pripadaju, a nikako ne transparente od čak tri–četiri metra dužine. Šta je radilo obezbeđenje na ulazu? Ko je pripadnicima obezbeđenja dozvolio da im takve stvari promaknu?

Opet se vraćam na prvog čoveka parlamenta koji je odgovoran za ceo parlament, a koji je ispustio sednicu iz svojih ruku. Kao glavnog arbitra, šta ga je sprečilo da sprovodi ono što predviđa poslovnik, akt za ponašanje i pravila tokom sednice? Sve dok se u ime navodne demokratije sve dozvoljava u skupštini, lagano se klizi u anarhiju, koja može da zahvati sve delove društva, pa da zakoni i propisi ne vrede ni dve pare. Slične scene dešavale su se i na zasedanju parlamenta dan kasnije, kad je na dnevnom redu bilo pitanje iz oblasti pravosuđa. Zato predsednik parlamenta treba čvrsto da drži „dizgine” (poslovnik) u svojim rukama i da se isključivo po njemu ponaša. Ni po babu, ni po stričevima. Treba kažnjavati članove svoje stranke kad upadaju u reč drugima, a takvih slučajeva je bilo mnogo, a tako se treba ponašati i prema drugoj strani. Naročito prema onima iz zadnje klupe koji su došli da se zabavljaju i svesno remete rad snimajući „diskusije” svoje dok drugi govore, ili za te „potrebe” kao snimatelja angažujući koleginicu iz stranke.

Dragiša Petrović,
novinar i publicista, Kragujevac