Blagost kamena i dramatika metala

Na njene monumentalne skulpture u kamenu u javnom prostoru možete naići u šetnji Savskim kejom u Beogradu, Petrovaradinskom tvrđavom u Novom Sadu ili parkom u Vrnjačkoj Banji, jednu u bronzi možete videti u Kraljevu... I one će biti prisutne posredstvom video-snimaka na izložbi koja će u čast autorke – naše velike vajarke Olge Jančić – biti otvorena danas u 13 sati u Muzeju savremene umetnosti na beogradskom Ušću. Dvadeset njenih dela iz kolekcije ove kuće – u kamenu, drvetu, bronzi i aluminijumu – biće dostupno uživo i ispričaće priču o Olgi Jančić, koju je autorka postavke, dr Rajka Bošković, muzejska savetnica, naslovila sa „Iskonsko u modernom”.

Upravo uvidom u stvaralaštvo Olge Jančić (1929, Bitolj – 2012, Beograd) ovaj muzej započinje višegodišnji ciklus „Umetnost i ličnost, skulptorke iz kolekcije MSUB”, tokom kojeg će biti predstavljeni opusi naših vajarki koje su upravo snagom svoje ličnosti, prevazilazeći i lična i društvena ograničenja obeležile skulpturu 20. i početka 21. veka. Preciznije, reč je o 12 samostalnih i 13. grupnoj izložbi, na kojoj će biti zastupljene skulptorke koje nisu mogle biti predstavljene samostalno, pošto se u muzejskoj zbirci nalaze dela četrdeset jedne vajarke.

Objašnjavajući svoju zamisao, Rajka Bošković kaže:

– Naziv ciklusa proistekao je iz sagledavanja značaja međudejstva ličnosti i umetnosti, kao i uverenja da upravo ličnost određuje delo, ne samo umetničko, nego i svako drugo. Ličnost je ono što mi sami gradimo, negujemo – a sve druge odrednice su često neke uslovljenosti, prirodne ili društvene. Ideja je da se kroz prizmu ličnosti sagleda umetnički opus, ali i da se pronikne u uticaj umetnosti na samu ličnost sa jednog fenomenološkog stanovišta. Već sredinom prošlog veka Mišel Sefor skreće pažnju na „skulptorke beogradskog kruga”. Međutim, ovim ciklusom se obuhvata širi period, i to od početka 20. veka do danas, budući da su i na početku 20. veka delovale izuzetne autorke kao što su Vukosava Vuka Velimirović, Rajka Merćep i druge. Skreće se pažnja na jedan niz vajarki koje su postigle visoke domete bez obzira na to da li su već priznate u stručnoj i široj javnosti, kao što su Olga Jevrić ili Olga Jančić, ili su zbog objektivnih ili subjektivnih okolnosti ostale u senci, kao što su Jelena Jovanović, Radmila Graovac, Ksenija Ljubibratić i druge.

Vraćajući se na temu izložbe, koja će do 2. maja biti pred posetiocima, naša sagovornica ističe da je u svom plodnom stvaralaštvu koje je trajalo više od šest decenija Olga Jančić s dubokim razumevanjem i doživljajem iskonskog uspevala da skulpturama modernog izraza da dimenziju prvobitnosti, istovremeno zalazeći u sfere manje vedre strane života, sa svim njegovim strepnjama, strahovima i patnjama.

– U radovima u metalu ona stvara sugestivno stanje užarene mase, koja se pretvara u polje zgušnjavanja, „odilaženja” oblika i mase. Na taj način dobija izuzetno dramatičan izraz prvobitnosti materije, u duhu enformela, koja se snažno i skoro nekontrolisano i izliva i p(r)ojavljuje na površini skulpture, podjednako na reljefima kao i na punoj plastici. S druge strane, skulpture u kamenu svojom zaobljenošću, ali i teksturom površine, daju utisak oblika kao da su nastala dejstvom prirodnih sila, koje skoro da ne narušava suptilno, ali promišljeno oblikovanje njenim dletom, nesumnjivo pod Brankušijevim uticajem. Njeno „Materinstvo 2” (1957) u kamenu, galerijskog formata, spada u red najznačajnijih dela savremene umetnosti. Na sublimiran način ostvareno je stanje okrilja, ušuškanosti i dragocenosti središta, što jeste suština stanja zagrljaja majke i deteta – ističe kustoskinja i dodaje da Olga stvara krajnje smelo, sa izraženom senzibilnošću imanentnom ženskom biću.

– Pored nesumnjivog dara, imala je i dobre uslove za obrazovanje, kao i za usavršavanje u ateljeu izuzetnog pedagoga i umetnika Tome Rosandića. Našavši se u ozbiljnoj zdravstvenoj situaciji, u kojoj su lekari zahtevali da napusti skulpturu i direktno klesanje u kamenu zbog ozbiljnih posledica koje mogu dovesti čak i do invaliditeta, ona se usuđuje da prati svoje umetničko biće, bez obzira na okolnosti, ne napušta ni skulpturu, ni klesanje u kamenu. Jer, prema njenom svedočenju, upravo direktno klesanje u kamenu davalo joj je, kako sama kaže, čudesan osećaj i doživljaj bliskosti sa sobom, odnosno „onim boljim delom sebe”. Nesumnjivo, zbog takvog istančanog i produbljenog odnosa prema kamenu, ali i izuzetne ličnosti koja se odlikovala hrabrošću, odlučnošću i nepokolebljivošću uverenja, Olga Jančić je postigla vrhunska ostvarenja – zaključuje Rajka Bošković.

Dobitnica „Politikine” nagrade

Olga Jančić vajarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu upisuje sa šesnaest godina (1945–49). Završava petogodišnju specijalizaciju u Majstorskoj radionici Tome Rosandića (1950–1954). Prvu samostalnu izložbu ima 1959. u Umetničkom paviljonu u Beogradu. Iste godine dobija nagradu za skulpturu na Prvom međunarodnom bijenalu mladih u Parizu. Izlaže na više od 20 samostalnih i velikom broju grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Bila je u selekciji najznačajnijih izložbi jugoslovenskih umetnika u inostranstvu. Dobitnica je značajnih nagrada, među kojima su: „Politikina” nagrada, Nagrada za skulpturu na Oktobarskom salonu, Oktobarska nagrada grada Beograda za skulpturu, i druge. Dela su joj zastupljena u brojnim muzejskim kolekcijama u zemlji i inostranstvu.