Zapadu ne odgovara suverena Rusija

Specijalno za „Politiku” - Donjeck – U ovom trenutku nisu postignuti svi zadati ciljevi, budući da su oni visoko pozicionirani, tešto ostvarivi i istovremeno oni od kojih se ne odustaje. Pre svega, govorim o demilitarizaciji i denacifikaciji Ukrajine. To jeste ključno, ali takođe podrazumeva prethodno oslobođenje teritorije Donjecke Narodne Republike, koja nama pripada po slovu Ustava. Ovako za „Politiku” u razgovoru koji smo vodili u Donjecku, posle oslobođenja Soledara, govori vršilac dužnosti predsednika Donjecke Narodne Republike, Denis Pušilin.

„Pred nama je zadatak da oslobodimo teritorije koje su danas subjekti Ruske Federacije. To je glavni cilj kome stremimo, cilj svih nas, ljudi iz Donbasa, koji su čekali ovaj trenutak dugo godina. DNR je priznata od strane Ruske Federacije i za nas je to najvažnije”, kaže Pušilin.

Čini se da zapadne globalističke elite ne odustaju od planova u vezi sa ratom u Ukrajini. Da li pozicija koju su SAD zauzele prema Ukrajini otežava ostvarivanje ciljeva specijalne vojne operacije?

Ono što je zakomplikovalo oslobađanje naše zemlje je povećanje pritiska i stepena konfrontacije kolektivnog Zapada na čelu sa SAD, koje nastavljaju sa ispunjavanjem svojih prioritetnih zadataka. Prvi je, naravno, pokušaj da se uništi suverenitet Ruske Federacije. Zapadu ne odgovara jaka, suverena Rusija. Drugi cilj je slabljenje Evrope. Vidimo kako se SAD odnose prema evropskim zemljama, bukvalno im diktiraju svoje uslove. Evropske zemlje, poput Nemačke, Francuske i drugih nemaju suverenitet i gube kontrolu nad sopstvenim državama. Stvar je u tome što SAD pokušavaju da uklone konkurente, uključujući i evropske zemlje. Tu ne bi trebalo zanemariti ni finansijski momenat, naravno.

Kako su američke vojne kompanije za proizvodnju oružja sada dovoljno angažovane, SAD u ovom pogledu nemaju problema. Nažalost, konfrontacija postaje sve izraženija o čemu svedoče odluke koje donosi Bela kuća, o slanju finansijske pomoći, slanju naoružanja, pritiscima... Lično, ne vidim nikakvo smanjenje stepena sukoba – ni u retorici, ni u akcijama na terenu, niti na polju informacionog rata. To se, naravno, odrazilo na tok specijalne vojne operacije i razlog je što moramo da korigujemo određene odluke. Donosioci odluka u Ruskoj Federaciji se sasvim adekvatno nose sa ovim izazovima.

Da li je Soledar zaista bila strateška tačka koja bi mogla opredeliti ishod rata ili bi veći značaj ipak trebalo pripisati Avdejevki i Bahmutu?

Soledar, veoma mali grad, u kojem je živelo oko 12.000 ljudi, danas je poznat u celom svetu, budući da Ukrajina voli da kreira kvazi simbole svoje nepobedivosti, koji se nedugo zatim rasprše u realnosti. Na ovaj način oni pokušavaju da ujedine stanovništvo, animiraju spoljne aktere i u medijima stvore privid svoje „nepobedivosti”. Videli smo dosta takvih primera za ovih devet godina. I Donjeckom aerodromu koji nije imao veliki vojni značaj namenjeno je sakralno značenje. Isto smo videli i na primeru Marijupolja, Azovstalja – a sada je status simbola nametnut Artemjovsku i Soledaru. Ukrajinski režim ne vodi računa o gubicima.

Oni prebacuju ogroman broj rezervi i bukvalno ih slamaju u krvavim, žestokim borbama. Otuda je motivacija naših vojnika mnogo veća nego u neprijateljskim redovima. Suprotno svakoj vojnoj logici, mi oslobađamo naselja, jurišamo na njih, iako smo neretko brojčano slabiji. To je moguće zahvaljujući motivaciji, želji, razumevanju potrebe za oslobađanjem ovih naselja.

Da li bi Avdejevka mogla biti tačka preokreta? Kakav značaj za dalji tok rata ima ova strateška tačka odakle se osam godina granatira Donjeck?

Najteži pravac je avdejevski koji za nas ima i dodatno značenje – oslobađanjem Avdejevke minimiziraćemo granatiranje Donjecka i Jasinovate od strane VSU (oružanih formacija Ukrajine). Avdejevka se graniči sa Donjeckom – od centra jednog grada do centra drugog razdaljina je oko 20 kilometara. Za nas je važan i ugledarski pravac gde se sve odvija u prilično teškim uslovima. Naravno, bitno nam je da oslobodimo Ugledar, pa Kurakhovo, a onda ćemo već moći prvo delimično, a zatim i u potpunosti da okružimo i oslobodimo Avdejevku.

Takođe, za nas je važan i sever Republike, krasnolimanski pravac. Tamo se mahom vode pozicione borbe, nema aktivnih ofanzivnih dejstava, ali se sa naše strane često koriste kontraofanzivne mere u situaciji kada neprijatelj pokušava da probije našu liniju odbrane. Odbijajući ofanzivu, idemo napred. To su mali pomaci, ali svakih 50 ili 100 metara imaju svoju ulogu.

Nedavno ste u pratnji vagnerovaca posetili oslobođene teritorije. Kakva je uloga Vagner grupe u oslobađanju Donbasa, koja je njena osobenost?

Vagner pokazuje veoma dobre rezultate i deluju u okviru strategije koja podrazumeva oslobođenje teritorije Donbasa. Oni nisu sami u tome. Na primer, mi imamo i Donjecku OBTF Kaskad (operativno-borbena taktička formacija) koja takođe pokazuje dobre rezultate, i koji često deluju po svojim pravilima. Kako Vagner postiže rezultate i zašto se smatra jednom od najmoćnijih vojnih formacija na svetu?

Postoji korporativna etika, vrlo jasno izgrađen model upravljanja gde se izvršavaju apsolutno sve komande. Njihove jedinice su dobro uigrane zbog discipline koja je na najvišem nivou. I, naravno, važna je briga menadžmenta kompanije. Briga za sve. Ovde se ne radi samo o zdravstvenom i životnom osiguranju – to je i lični stav, lično učešće u svim fazama.

Predsednik RF Vladimir Putin dao je prednost jedinicama sastavljenim od lokalnog stanovništva DNR koje se, kako je rekao, „bore bolje od profesionalnih vojnih lica”. Koje vrednosne koordinate mogu objasniti ovu razliku?

Mi smo u ratu bili osam i po godina. Iako zapadni mediji to nisu zabeležili, mi smo u ratu od 2014. godine. Šta znači biti u ratu tako dugo? Proučavali smo neprijatelja, sticali iskustvo, i sada, imajući svu podršku Rusije, uspevamo da primenimo sve svoje veštine. Mi smo sada u jako dobroj formi, u dobrom režimu, motivisani, i naravno, mi pre svega štitimo svoje domove. Deo našeg Prvog armijskog korpusa (oružane snage DNR – prim. prev) štiti svoje domove koji se ovde nalaze, ovde žive njihove porodice, žive njihova deca, ovde su grobovi naših predaka...

A drugi deo želi da oslobodi one teritorije na kojima je takođe održan referendum, i gde se nalaze njihove kuće. Govorim o Kramatorsku, Slavjansku, Krasnoarmejsku, Artemovsku, Soledaru... Mnogi naši vojnici Prvog armijskog korpusa dolaze odatle. Oni žele da oslobode svoje domove i vrate se kući. Mislim da ove činjenice najbolje objašnjavaju uspehe Prvog armijskog korpusa.

Da li su nategnute analogije između Srbije danas i Donbasa 2014. kada je reč o nastojanju Zapada da investicije trampi za slobodu? Može li se u ovom kontekstu govoriti o ceni slobode – koliko je ona visoka?

Cena slobode je uvek visoka, a sačuvati svoj identitet, zapravo, ostati svoj – u ovom trenutku predstavlja pravi podvig. Položaj naroda doživljavam kao podvig. Narod Donbasa razume sve probleme, shvata da je na teškom putu, ali taj put on je izabrao još 2014. Slične procese sada vidimo i u Srbiji, gde srpski narod, svestan svih teškoća sa kojima će morati da se suoči, ipak razmišlja, pre svega, o svojim korenima, istoriji, i priželjkuje budućnost koja će se zasnivati na mišljenju, stavovima i interesima srpskog naroda. Ovo je verovatno najvažnija stvar.