Zašto više nema zlatnog doba u Beogradskoj operi

Dok sam u „Politici” čitala tekst „Sećanje na ’zlatno doba’ Beogradske opere” Stefana Cvetkovića o radio-emisiji „Kon anima”, u kojoj smo mogli da čujemo dragoceni intervju s velikim zvezdama, primadonama Radmilom Bakočević, Bredom Kalef, Milkom Stojanović i Radmilom Smiljanić, setila sam se davne 1966. godine, kada sam kao trinaestogodišnja devojčica prvi put bila na operskoj predstavi. Doživljaj je bio takav da sam istog trenutka postala zaljubljenik u operu. U to vreme prelepe glasove nepogrešivo je birao maestro Oskar Danon, koji je bio direktno odgovoran velikom poznavaocu i ljubitelju opere predsedniku Titu. Zahvaljujući Titu, na našoj sceni su tada gostovale najveće svetske zvezde tog vremena Mario del Monako, Franko Koreli, Đuzepe di Stefano...

Kao anegdota zvuči priča iz feljtona objavljenog 2012. godine u „Politici” pod naslovom „Živan Saramandić, srpski Šaljapin” Dragana Stevovića, o dočeku 1963. godine kod predsednika Tita, u zgradi Skupštine Srbije, gde je bio prisutan ceo državni vrh, a Živan je pevao ruske pesme: „Predsednik Tito pitao je Živana šta i gde radi i kad je čuo da studira ekonomiju, rekao mu je: ’Kakva ekonomija! Ti moraš da školuješ glas, pa u operu’. Odmah je pozvao telefonom sekretara skupštine, pukovnika Druge proleterske i naložio mu da brine o Živanu.”

Ako se zapitamo zašto više nema zlatnog doba u beogradskoj operi, odgovor ćemo naći u rečima primadone Milke Stojanović u okviru intervjua: „Danas ima dobrih pevača, ali nema onih koji obeležavaju jedno vreme, a to je cilj.” Ti lepi glasovi koji poseduju posebnu boju jesu retki, ali se i danas rađaju – samo što bi takvim pevačima trebalo dati šansu da nastupe. Bilo bi to dobro za sve: za privlačenje nove mlade publike, za pune sale, za dobre pevače koji su podrška onim posebnim, a svi skupa bismo uživali u dugim, višeminutnim aplauzima, bezbrojnim podizanjima zavese na kraju predstave, kao u „zlatno doba” Beogradske opere.

Katarina Petrović,
Beograd