Biće bolje, jer gore ne može

Nije prvi put da se Partizanovi fudbaleri obrukaju. Još nije izvetrelo sećanje na slom u šesnaestini finala Kupa Srbije u Sremskoj Mitrovici protiv Radničkog, a, evo, u istoj sezoni, još jedan bolan sunovrat (4:0) i to u svojoj kući.

Sam po sebi poraz u ligi, čak i od protivnika sa skromnim dometima, nije smak sveta. Po zakonu verovatnoće tako nešto se desi kad tad. Preživeće i ova četiri uboda, ma koliko bila duboka, koja mu je nanela novosadska Mladost, ali mora li, gotovo svaka njegova generacija, da se vraća na lekcije iz predškolskog doba?

Bez ikakvog umanjivanja podviga Novosađana, njihove mudrosti i junaštva, „crno-beli” treba da legnu na kauč i sami sebe preispitaju. Živ čovek, što se kaže, pa pogreši, ali onoliki i onakvi pokloni protivniku, potpun nesklad sa sobom i saigračima, sat i po neuspešnog kroćenja pitome lopte, e, to je nepojmljivo!

Može da se shvati u kakvom je šoku bio tim, i to favorit, koji posle samo deset minuta gubi s 2:0 na svom igralištu i da je suštinski nemoguće da se nađe put iz takvog beznađa. Ali u taj vrtlog ih nije naterao suparnik nekim čudesnim zaveslajima, nego komandant njihove odbrane.

Ovoga puta je Marković bio karika, koja je prva pukla, ali on nije bio ni jedina, koja nije izdržala, ni najslabija (čak je pravovremenim uklizavanjem u drugom poluvremenu sprečio gotovo siguran gol, opet, posle naivno prepuštene lopte na sredini igrališta). I Fejsin penal, i nerazumevanje između Saničanina i Uroševića, posle čega se pod Partizanom razjapila propast, koja je progutala i poslednji tračak nade da poraz bar bude doživljen kao peh, a ne kao izraz potpune nemoći.

Nezamislivo je kako profesionalci, koji svakodnevno vežbaju da obavljaju svoj posao, mogu da načine onakve previde, i to u nizu, kao Partizan protiv Mladosti iz Novog Sada. Marković je dva puta, i to u rekordno kratkom roku, namestio šansu za gol – protivničkim igračima!? Brazilac i Amerikanac su to iskoristili. I kad ih je već častio ostao je kao okamenjen umesto da bar jurne na njih da im smanji ugao za šut i proba da im umanji koncentraciju.

Fejsa ima toliko iskustvo (igrao je i u ozbiljnim ligama), a u svom kaznenom prostoru je kao zalutali prolaznik. U Kruševcu ga je u istom pokušaju da izbaci loptu što dalje od svog gola Vujačić dva puta pogodio. Pitanje je i šta ulazi u Vujačićev vidokrug kad od tolikog vazduha oko sebe puca u svog saigrača. Tada to nije bilo kažnjeno, završilo se kornerom. Protiv Mladosti je olako izbačenu loptu iza korner-linije posle udarca iz ugla golman izbio „čak” do bele tačke, a onda je Fejsa smeo s uma da je tada šesnaesterac pun protivničkih igrača i da neko od njih može da bude i tik uz njega.

Nekad lopta ne posluša, ali Partizanove igrače ovoga puta nije slušala tokom cele utakmice. Bezbrojna dodavanja saigraču, koji je u raskoraku, vezni red, koji nikako nije mogao da preuzme igru u svoje ruke (kao i u Kruševcu, s tim što su tada olakšavajuća okolnost bile nefudbalske vremenske prilike pod kojima se igralo) lede krv u žilama uoči gostovanja Šerifu u prvoj utakmici u šesnaestini finala Lige konferencija.

Ipak, u četvrtak će u Moldaviji da bude bolje, jer gore od ovoga ne može! Odgovornost za krah protiv Mladosti iz Novog Sada je preuzeo na sebe trener Gordan Petrić štoo je, po savremenom nepisanom sportskom bontonu, za pohvalu. Ali, veća bi vajda bila da se javno ukore neposredni krivci. Niko ne želi da se nađe na stubu srama, pa bi to moglo da ih podstrekne da budu stoprocentno usredsređeni da iz svake situacije u igri izvlače maksimum, a ne da sami sebe neprijatno iznenađuju.

Na primer, Popović je u prvom poluvremenu rukom tako nespretno degažirao loptu da umalo nije došlo do protivničkog kontranapada iz opasne zone. Dalje, Baždar se već predugo smatra za veliki talenat, a vreme prolazi i preti mu da to i ostane, kao i mnogi pre njega. Ne može više sam sebe da doživljava kao dečaka među odraslima, a ni da ga drugi tako vide.

Petrić je izveo sastav s dva prava centarfora, ali to napadačko opredeljenje ne da nije donelo gol ili šansu, nego ni pravi napad. Nije imao ko da im stvori priliku. Pavlović nije za tu ulogu, a Gomes to ume, ali mu trenutno ne ide od ruke. Natha nije imao ko da razume, dok su Pantić i Andrade zamenjeni već u poluvremenu što znači da se nisu snašli. Na sebe je, što bi se reklo, ličio Dijabate, koga je, po svemu sudeći, Petrić hteo da pričuva za evropsku scenu. Donekle je i Menig bio na očekivanoj visini, ali je i on uveden da gura kola, koja su se već strmoglavila nizbrdo.

Partizan je ispao iz Kupa Srbije u kome je prethodnih osam godina neprekidno bio finalista. Bitku za prvaka je odavno izgubio, a sada mu predstoji da se trgne kako ne bi doveo u pitanje i drugo mesto, jer ono vodi u kvalifikacije za Ligu šampiona. Ostalo mu je da utehu potraži na međunarodnoj sceni. Kad je potonuo u Sremskoj Mitrovici izronio je u Evropi, pa će, možda, i sada da skupi dah za prelaz preko Moldavije.