U čemu je vrlina nacionalizma

Liberalni međunarodni poredak je mrtav, tvrdi u jednom intervjuu Joram Hazoni, izraelsko-američki filozof, koji trenutno važi za vodećeg teoretičara neonacionalizma, a povodom svoje nove knjige „Conservatism: A Rediscovery”, u kojoj zagovara ponovno otkrivanje konzervativizma. U ovoj provokativnoj knjizi on govori da konzervativizam treba razlikovati od koncepta liberalne demokratije posle Drugog svetskog rata i vratiti se na tri stuba društva: religiju, nacionalizam i ekonomski rast.

Moramo voditi konzervativan život, poručuje on, tvrdeći da naša kultura mora podržavati roditelje i zajednice u radu na prenošenju vrednosti nacije i hijerarhije. Ovoj knjizi bi i sami konzervativci mogli što šta da zamere, smatraju kritičari, jer Hazoni stavlja naglasak na važnost hijerarhije kako u porodici tako i u društvu u celini. Njegove argumente možda neće prihvatiti ni veliki deo desnice, ali je snaga ove knjige, navode kritičari, u tome što ona može da natera konzervativce i desničare koji se tako ne izjašnjavaju, da razmisle o tome za šta se zalažu, šta žele i kako do toga doći.

Ovo Hazonijevo delo je logičan nastavak njegovih ranijih knjiga, pogotovo one pod nazivom „Vrlina nacionalizma” iz 2018. s kojom je uskomešao strasti, a koja je objavljena i kod nas 2021. u izdanju „Klija” u prevodu Sanje Đurković i Miše Đurkovića.

U „Vrlini nacionalizma” Hazoni se zalaže za poredak nacionalnih država kao najbolji politički poredak i tvrdi da je liberalni sistem zapravo oblik imperijalizma. Oduvek je smatrao da je vrlina biti nacionalista, priznaje u knjizi i objašnjava: „Ne mislim samo na to da neko treba da bude patriota, lojalan sopstvenoj naciji i zainteresovan da unapredi njene interese. Umesto toga predlažem šire gledište, koje prepoznaje interes koji celo čovečanstvo ima za svet nezavisnih i samoodređujućih nacija, u kome svaka od njih sledi interese i težnje koje su samo njene...”

Kant u „Večnom miru” tvrdi da je uspostavljanje međunarodne države diktat razuma, a nacionalizam poredi sa bezakonskom slobodom divljaka koja je, kako je rekao, s pravom prezrena kao „varvarstvo”. Hazoni se od početka do kraja knjige „Vrlina nacionalizma” suprotstavlja Kantovom stavu i briše znak jednakosti između nacionalizma i fašizma koji danas mnogi stavljaju. On smatra da je do šezdesetih godina prošlog veka odvratnost koju je svet osećao prema nacističkom uništenju Jevreja uspela da navede obrazovane elite da svaki nacionalizam i religijski partikularizam poistovete sa nacizmom i rasizmom. Ali njegov stav je da nemačka mržnja prema Jevrejima nije arhetip mržnje jedne nacije prema drugoj sa kojom se takmiči, već arhetip mržnje careva i imperijalista čija univerzalna volja ne može da podnese nijedan narod koji se opire. Hitler nije zagovarao nacionalizam, kaže Hazoni, već Treći rajh. Dakle nacistička Nemačka je bila imperijalna država koja je htela da okonča princip nacionalne nezavisnosti drugih naroda, zaključuje on.

Koliko god da su mu pripisivali da svoju tezu o vrlini nacionalizma upotrebljava da bi opravdao stav Izraela prema Palestini, Hazonijevi kritičari su morali priznati da je u nekim stvarima u pravu. Ne poričući i ne opravdavajući mnoge nepravde koje su nacionalisti raznih zemalja nanosili drugima, on brani nacionalizam od optužbe da podstiče mržnju tezom da se ista mržnja može videti i kod imperijalista i postavlja pitanje zašto se tako malo raspravljalo o mržnji koja potiče iz liberalnih krugova.

Po njemu, ideja o međunarodnoj federaciji se svodi na ideju imperije, a kao dokaz koristi primer Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, jer su ih, kako tvrdi, na okupu držali najoštrije ugnjetavanje i autoritarna vlast, a čim se pokušalo da se dozvole individualna prava i slobode, one su se raspale na pojedinačne nacionalne države. Najslavniji eksperiment sa federalnom vladom, SAD, on razobličava kao običnu imperiju, dok za Evropsku uniju konstatuje da joj nedostaje izvršna vlast cara, sposobnog da upravlja spoljnim poslovima i vodi rat. Stoga EU, prema njegovim rečima, ima status protektorata Sjedinjenih Država koje su odgovorne za održavanje mira i bezbednosti u Evropi posle Drugog svetskog rata kroz NATO. Američki predsednik je, drugim rečima komandant evropskih oružanih snaga, što znači da on, u stvari, igra ulogu cara u današnjoj Evropi, konstatuje u „Vrlini nacionalizma” Hazoni, inače predsednik Hercl instituta u Jerusalimu i direktor projekta Fondacije „Džon Templton” za jevrejsku filozofsku teologiju.