Kome pripada budućnost

Umetnik Branko Milisković (1982) predstavlja se izložbom „Budućnost pripada njima”, u Galeriji „Menjačnica” Gete instituta u Beogradu, odnosno radovima koji su nastali kao reakcija na period pandemije, ali i na sve nuspojave kolektivne psihoze koju je vanredno stanje prouzrokovalo. Milisković je studirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, diplomirao je na Kraljevskoj akademiji umetnosti i dizajna u Hagu, a masterirao na Univerzitetu likovnih umetnosti u Hamburgu. Izlagao je i izvodio performanse na brojnim scenama u Evropi, Izraelu, Rusiji, Kanadi, Engleskoj i Americi.

Šta vi prepoznajete kao ključne karakteristike perioda posle pandemije?

Kovid 19 je ogolio brojne probleme u savremenom društvu, od političkih manipulacija i hipokrizije, do egocentrizma, nedostatka discipline i empatije među ljudima.

Došli smo do stanja kolektivne dubioze, u kojoj živi nisu verovali umrlima, već su insistirali na dokazima. Nisam siguran da li smo kao savremeno društvo, ogrezlo u komforu, pripremljeni za neku mnogo agresivniju pošast.

Na jednoj fotografiji držite epruvetu u ruci, a iznad vas na latinskom je ispisana parola „Da se sudi”. Virus korona je danas tek mala vest u novinama… Kako se medijski manipulisalo ovom pojavom?

Ja sam pomno pratio tok medijskog izveštavanja o pandemiji kovida 19, još dok nismo ni slutili da će se virus iz Vuhana proširiti po celoj planeti. Tada se govorilo da misteriozni virus izaziva tešku i atipičnu upalu pluća kod zaraženih i da je tok bolesti potpuno nepredvidiv. Mislim da je u tom momentu interesovanje medija poraslo do te mere da su nekontrolisano počele da se plasiraju i proverene i neproverene informacije. Brojni intervjui i gostovanja raznih sumnjivih ličnosti na javnim medijima, prenošenje potpuno kontradiktornih informacija, otvorene i beskrupulozne laži i dezavuisanje, dovelo je brojne ljude do stanja hronične anksioznosti, depresije, nepoverenja u vlast i medicinu, drugim rečima do života na „auto-pilotu” gde se budućnost nije nazirala.

Kad kažete „Budućnost pripada njima”, na koga aludirate, ko su „oni”?

Niko od nas ne može zasigurno da tvrdi kome budućnost kao takva pripada, jer budućnost je ne samo proces već i rezultat odluka koje donosimo u sadašnjosti, i svih aktivnosti koje preduzimamo. Istorija nam govori da su brojne ideologije, politički, socijalni i religijski pokreti verovali da budućnost pripada baš njima; fašisti, komunisti, monarhisti – svi su manipulisali i upravljali svojim narodom na način kako bi sebi osigurali budućnost i beskonačnu vlast. Neke religije su bile vekovima dominantne na određenim teritorijama, ali je budućnost donela promene, tako da su došle neke druge i potisnule ih. Možda baš sada, nakon brojnih migracija, zapravo svedočimo menjanju demografske strukture na evropskom tlu. Međutim, život je nepredvidiv, kao i budućnost, tako da možda se uzalud nadamo. Šta ako budućnost ipak pripada nekoj drugoj biološkoj vrsti?

Snimali ste najviše na prepoznatljivim lokacijama u Njujorku. Vaše izjave, parole odnose se na hipokriziju sveta u celini: „Sledeći put ćemo biti više nego spremni”, „Neke nacije vrede više od drugih”. Osim očiglednih, kao što je Palata UN, kako ste birali i ostale lokacije odnosno „uklapali” izjave?

Na ovom projektu počeo sam da radim još 2016. godine, kada sam nastojao da uđem na posed Ujedinjenih nacija u Ženevi i izvedem rad. Tada zvanično počinjem da se bavim konceptom autoriteta, strukturama moći i političkog imuniteta. Konstruisao sam rad pod nazivom Appointed (Imenovan), koji je u formi tročasovnog performansa, izveden na 57. Oktobarskom salonu, dovodeći na fiktivnu funkciju novog Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. Nakon toga, počinjem intenzivno da se bavim sklapanjem socio-političkih parola, koje su višeslojne, često provokativne, ali sublimirane, tako da ne ukazuju nužno samo na aktuelne probleme, već podsećaju i na one koje smo stavili pod tepih i koji mogu da nam se vrate kao bumerang, ukoliko ih ne prepoznamo i ne suočimo se sa njima. Parolu „Vaš genocid je veći od mog” sam morao da držim ispred Palate Ujedinjenih nacija, jer je u mojoj glavi ta lokacija bila jedino moguća i konceptualno opravdana. Drugu, ironičnu parolu „Sledeći put ćemo biti više nego spremni” sam držao ispred jednog od memorijala 9/11, na obali Nju Džersija. To su zapravo dva visoka čelična stuba viljuškastog oblika, koja su pripadala jednoj od srušenih kula bliznakinja. Da li ćemo ikada nešto naučiti i biti dovoljno spremni za neku novu pandemiju, teroristički napad ili prirodnu katastrofu?

Konačno, šta sve treba jedan umetnik iz Srbije da uradi da bi snimao u Njujorku ispred UN-a? Koga ste sve morali da kontaktirate za dozvole?

Pokušavajući da na brojne načine stupim u kontakt sa kancelarijom za akreditacije i dozvole pri UN-u, kako u Ženevi i Beču, tako i u Njujorku, nailazio sam na razne prepreke, nerazumevanja, odbijanja ili uslovljavanja; drugim rečima, saradnja između jedne glomazne i visoko zaštićene institucije kao što su Ujedinjene nacije, i nezavisnog umetnika koji kritikuje i preispituje funkciju same institucije, do sada nije bila moguća. Zbog toga sam konstruisao novi entitet fiktivnog Generalnog sekretara UN-a i od njega napravio socio-političku kritiku. Poučen višegodišnjim iskustvom sa strukturom Ujedinjenih nacija i nedostatkom vremena, odlučio sam da ispred palate u Njujorku izvedem „gerila” performans za video. Nekoliko dana pre akcije, odlazio sam na teren, ispitivao sam teritoriju oko sedišta UN, razmatrao najbolje rakurse snimanja i fotografisanja, čak sam razgovarao i sa obezbeđenjem, koje mi je reklo da sve što se dešava ispred kapije UN-a, predstavlja javni protest, i da ga izvodim na sopstvenu odgovornost. Toga dana smo, pored jake kiše i vetra koje je doneo uragan, moj kamerman i ja ipak uspeli da snimimo nekoliko minuta video materijala, dok sam potpuno mokar, držao kontroverznu parolu „Vaš genocid je veći od mog”.