Golub protiv vukova

Iako nosi pitomo ime, Golub Pendić je u višegodišnjem ratu. Čak bi se moglo reći - višedecenijskom. U ratu protiv šumske zveri. Jeleni, zečevi, divlje svinje - sve su to divlje životinje, ali vuk - to je više od divlje životinje. On je, po Golubu Pendiću, prosto zver, i to opaka koja napada muklo i iznenada i za tili čas pokolje celo stado ovaca. Ne jednu ovcu da se prehrani, već opustoši ceo tor.

- Ja sam čovek sa ovih prostora. Rodio sam se u surovim, planinskim uslovima i to me opredelilo da se družim, odmalena, s puškom. Još kao dete čuvao sam goveda i ovce i stalno se borio protiv vukova. Celo moje detinjstvo i mladost bila je teška i surova bitka protiv te zveri. Namamljivali smo ga uginulim životinjama, čekali na minus trideset. Ali, rezultat je za sada jako povoljan za mene: 29:0 - dodaje u šali Pendić.

Muzej ulovljenih životinja

Čovek sa Golije studirao je u Beogradu, bio direktor u Raškoj, odlazio u vojvođanske ritove u lov na zečeve i srndaće, ali sve su to bili samo povremeni odlasci, tek koliko da upozna ili vidi i nešto drugačije, različito od njegove planine na kojoj je sa južne strane, prema Novom Pazaru, sagradio turistički objekat „Odvraćenica”. Na recepciji motela izložio je preparirane životinje koje je sam ulovio. Među njima je i najveći broj ulovljenih vukova od kojih je neke poklonio prijateljima, ali tu su još i zečevi, lisice, vrane, poljski golubovi…

(/slika2)Golub planira da napravi muzej prepariranih životinja, u kojem će se naći samo vrste koje žive na Goliji, kako bi školska deca mogla da ih izbliza vide i dodirnu.

Naš sagovornik se hvali onim što je uspeo da sagradi na planini za proteklih nekoliko godina, ali priznaje da nije lako provoditi svaki dan, skoro sam, u divljini, desetak kilometara od prvog sela, i kaže da ne bi mogao svako da vodi takav život. Njemu nije teško jer je planina njegov život.

Sada želi da se na Goliji organizuje što više lovačkih manifestacija, da se sakuplja narod, priređuju hajke na vukove. Ima, dodaje, ovde i plemenite divljači, srna i srndaća, a treba uskoro da se nasele i jeleni lopatari. Sve je to pogodno ne samo za lovni već i zimski turizam, prirodni uslovi postoje, ali za sada je sve u začetku jer ono najvažnije treba rešiti prostornim planom.

Povratak

- Nema mesta u Srbiji gde nisam bio u lovu. U vojvođanskim lovištima lovio sam jelene lopatare i divlje svinje, i to me je podstaklo da u rodnom selu Kuzmičevu napravim sopstveno uzgajalište ove divljači na ograđenom prostoru od stotinak hektara. U lovačkom zanosu obreo sam se i u Keniji prošle godine. Od životinja bog je tu spustio sve što je stvorio: lavove, bivole, zebre, slonove duplo već od onih u beogradskom zoološkom vrtu. Samo nema vukova. Bio sam u organizaciji evropskog udruženja lovaca i prepoznao sam neke istraživače koje sam viđao u televizijskoj seriji „Opstanak”, ali sve vreme sam razmišljao sam o Goliji. Ne bih tamo mogao da preživim, našem čoveku je nemoguće da tamo opstane - smatra Golub.

Naš domaćin pored prirode voli i narodno stvaralaštvo. Na zidu restorana izložio je više od 500 eksponata koje su meštani raškog i novopazarskog kraja koristili u poslednjih dvesta godina, među kojima i stari metar za merenje kubikaže trupaca, drveni am za konja, jaram za volove, grabulje, lopatica za skidanje blata sa ralice, prelja, sprava za tucanje ječma, lopata ha hleb, razne posude za vodu, rešeta, vodenična čeketala…

- To je za mene blago nemerljivo, pa sam odlučio da sagradim kućicu u kojoj ću izložiti sve te alatke. Ne znam da li postoji ijedna kojom se naš seljak koristio u protekla dva veka, a da je nema ovde - kaže Golub i zaključuje: „Golija je moja priča i moja sudbina. Porodica mi je u Raškoj, tri kćerke i supruga, svi smo emotivno vezani za ovaj kraj. Svi ćemo se vratiti na Goliju, gde ću i dalje loviti vukove“.