Crtica iz Johanesburga

Ovo ti je priča, čitaoče, o nama u tuđini. Često sebe uhvatim u raspoloženju da nekome, nekako objasnim … i, vidiš, tu počne. Ili stane. Uz čašu. Uz neki komforni (i zastićeni) background. Ali uvek sam. Prokleto slovenski … A, u stvari, niko živi ne razume. Ma, pusti, nije važno…

… Intelektualna stagnacija, kažu. U Beogradu. U matici … intelektualna smrt, kažem, u koloniji. U dijaspori. Utapanje međ’ tridesetak hiljada dođoša. Poštenih. I lopova. Od novinara do automehaničara. A sve znaju najbolje. I crkva. Tuga jedna. Mi smo našeg domaćeg Isusa krišom razapeli. Odavno.

Gledana okom hirurga “naša kolonija” i jeste, verovatno, odraz matice u ovoj gargantuovskoj zemlji. Doseljavasmo se u talasima.

Prvi talas poče u osamnaestom veku, talas primoraca kotorsko-hercegnovljanskog porekla. Od tih ljudi ostaše neka imena kroz generacije, i naravno, ćirilične nadgrobne ploče. I ništa više.

Drugi beše međuratni ohridsko-prespanski pečalbarski talas. Snađoše se ljudi i uspešno asimilovaše. Traga im ne osta.

Pa onda dolazi oficirsko-profesorsko-ministarski talas ratne emigracije predvođen Knezom i Knjeginjom. Tu već ostaše neki tragovi organizovanog bivstvovanja, udruženja, knjige … i naravno, opet ćirilični grobovi. Podseća na golgotu belogardejaca. Tužno.

E, sada smo skoro na našem terenu. Talas pedesetih. Mesarsko-tesarski. Sa svim prednostima koje se samo daju zamisliti. Lišeni viših moždanih sfera, bez prošlosti, porekla i opterećenja. Deca socijalizma. Ali, ne lezi vraže. Fizi;ki rad i štednja ne obrazuju, ali zato dresiraju. Ne nose se više opanci i vunene čarape. Tako i Mijajlo postade Majkl, a Steva Stiv. Jaoj, gde si, Sterijo Popoviću, ovo čudo da vidiš? Ovi gulanferi su besmrtni pa su zato ukinuli groblja.

Čudno je da, iz pripovedaču nepoznatih razloga, veoma retko dolazi do mešanja poslednja dva talasa do ranih osamdesetih, a onda iznenada počeše kumstva, bratimljenja i druženja, slave i zabave gorepomenutih talasotvoraca.

Konačno dođe vreme i na naš (moj) univerzitetsko-probisvetski neo-ratni talas. Samo što je ovaj cunami primitivizma praćen logičnom osekom este)tike. Loše primljeni od “starosedeoca” ovi dođoši ipak se u kratkom roku snađoše, počeše da preskaču po nekoliko stepenika odjednom i stekoše “status” o kakvom staroste i ne sanjaše. A, vidiš, to rađa zavist, zavist pakost, a ista raskol.

Čudna je osobina našega čoveka da svakih par decenija (obično u vreme mira) zaboravi na sve svoje plemenske odlike, postane nepogrešiv, samosvestan i samodovoljan. (Čitaoče, ovo je moja teorija o našem čoveku spavaču, zanima me tvoje mišljenje o istoj). Tada zapadne u neki san i ako već ne promeni veru, obično menja ime i istoriju. Tako ti naš čovek provede pola života u nekom snu nagomilavajući u sebi sve ono loše i neljudsko. A onda, iznenada, iz meni nedokučivog razloga naš ti se čovek probudi (kao oni špijuni “spavači” što pola života provedu infiltrirani dok ih mig njihovog “kontrolora” ne probudi) i postane veći pravovernik od Patrijarha. Kao da naše pleme i vera baš od Njih počinju. Naš ti čovek odma’ iskopa odnekud dedinu šajkaču i stalno posećuje sve liturgije, mada uglavnom one popodnevne kada je lakše biti primećen i pri tome postaje revnosni priložnik Hrama, ali takav da se o istome naglas priča. Na taj način oprost je kupljen i naš ti saplemenik mirno spava tvrdim snom pravednika. Tako je to u dijaspori.

Zbog takvih sam se ja, da vidiš, uklonio iz “javnog“ života u svoja četiri zida, okružio knjigama, slikama i nekom starom muzikom i disujem za sebe i svoj račun. Laka mi duša.

Pozdrav iz dijaspore.