Sretenje i trajanje

Prošle godine, pred Sretenje, Srbija je usvojila promene Ustava o pravosuđu. Ove godine, pred Sretenje, skupština je donela pravosudne zakone. Na taj način, postavljen je temelj evropski uređene pravne države. Zgrada nije gotova. Daleko smo mi od pravne i političke kulture, koju odlikuju duh tolerancije, težnja za kompromisom i prevaga opšteg nad posebnim, stranačkim i sitnosopstveničkim interesom, što se i pokazalo prethodnih dana u skupštini, kada se raspravljalo o glavnim pitanjima našeg ustavnog identiteta –  o Kosovu i Metohiji i o vladavini prava. To se mora jasno reći baš danas, jer danas je Sretenje.

Sretenje je praznik  koji ima višestruku simboliku. To je susret sina sa ocem, čoveka sa Bogom, materijalnog sa duhovnim, prošlosti i sadašnjosti sa budućnošću. I taj susret nije nešto trenutno ili privremeno. To nije tren, već sjedinjenje u trajanju – u večnosti. Zato se svake godine na ovaj dan podsećamo na početke naše moderne državnosti i ustavnosti – na Sretenjski ustav iz 1835. koji je formalnopravno živeo svega nekoliko dana, ali je u duhovnom, identitetskom smislu obezbedio sebi trajanje dok je srpskog naroda i srpske države.

Trajanje, međutim, ne znači nepromenjivost i nepokretnost. Voda je najveća životna sila. Ustajala, nije samo mutna i neprijatnog mirisa, već je nemoćna i osuđena da, pre ili kasnije, nestane ili ispari. Bistra voda neprekidno teče i  predstavlja pravu životnu silu, onu koja ne poznaje nijednu materijalnu prepreku. Da bismo trajali moramo se neprestano menjati i prilagođavati, usporavati i ubrzavati, izvirati i ponirati, vijugati putanjama koje nam drugi, fizički snažniji, određuju, neretko nameću, ali ne smemo izgubiti našu suštinu – naše ljude, našu ljudskost, naš identitet, našu duhovnost. Moramo negovati intelektualni patriotizam, onaj što pameću i mudrošću, a ne silom i galamom, brani državu i narod.

Sretenje nas podseća da je trajanje iznad prolaznosti trenutka, ma koliko se on činio teškim i nepravednim. Sretenje nas uči da je sadašnjost jedina realnost, ali da ona samo ima smisla ako je zagledana u budućnost, kao i da jedino može postati budućnost, ako je ispravno i zdravo oslonjena na prošlost.  Sretenje je pravi trenutak da se, kao „Oče naš”, nauče mudre reči blaženopočivšeg patrijarha Pavla: „Vreme je jedno trajanje koje ima prošlost, sadašnjost i budućnost. Budućnosti takođe nema, ona će biti. A šta ima? I ima samo sadašnjost. A šta je sadašnjost? Dok sat ne otkuca tak-tak, to je budućnost. Kad otkuca, to je prošlost. A šta je onda sadašnjost? Ta kategorija vremena ne odnosi se na Boga. Na njega se ne odnosi vreme. Na njega se odnosi večnost, a večnost je stalna sadašnjost. Nema ni prošlosti ni budućnosti. Nema ni juče ni sutra. Ima samo sada.”

Sretenje je susret radi trajanja, a ne radi nestajanja. Pravo trajanje ne poznaje „možda”, ali ni „mora”. Pravo trajanje poznaje samo veru i ljubav. Iz njih izviru: državnička i svaka druga mudrost, trpeljivost i svaka smislena aktivnost na korist opšteg dobra, države i njenih građana. To su poruke svetih nam Nemanjića, to su poruke svetlih bitaka iz prošlosti, to je borba, ali ne surova i sirova, što svakog učesnika, prividnog pobednika i gubitnika, vuče na dno. To je ona borba koja gleda ka gore, ka nebu i još dalje. To je zavet našeg vladike Njegoša: „Neka bude borba neprestana! Neka bude što biti ne može!”

Redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu