Đačka torba s točkićima

Donedavno je za đačku muku smatrana teška torba na dečjim leđima. Puna svega i svačega. I onoga što treba, i onoga što ne treba, a najviše onoga što će možda zatrebati, „a kad će – ne znamo”. Teška torba opterećuje dečja leđa i kičmu i remeti normalan razvoj organizma. A ne može da se smanji. Doduše, odavno je poznato kako da se sadržaj torbe smanji, mnogi načini za to primenjeni su u razvijenim školskim sistemima. Ali, kod nas, po pravilu, niko nije nadležan. Niti bi neko pristao da se odrekne svog dela gospodarenja nad dečjim vremenom i radom. Jer pravo je izdavača da ponudi što više udžbenika, priručnika i svezaka, a pravo je prosvetnih vlasti da ih što više preporuče. Pravo nastavnika je takođe da za svoj predmet svakog časa traži sve te sveske, priručnike, udžbenike... mnogo je gradiva predviđeno.

Sada se, međutim, pojavljuje nova muka, koja će ovu muku s torbom na leđima da utiša. Ta nova muka je – torba sa točkićima. Ulicom pored škole, kao i kroz dvorište, svakog jutra kreće se sve više ovih koferčića na točkićima, vođenih dečjom rukom. I hodnici su puni, i učionice. A zvuk kotrljanja točkića postaje tužna zamena za dečju galamu i razgovor. Ponekad čak torbu (ne automobil, nego torbu) do dvorišta vozi roditelj, a pored njega ide dete sa još jednom, manje opasnom, torbom na leđima. Kako li su samo uspeli da ih obe napune?

Roditelji i nastavnici misle da deca najzad mogu da odahnu. Mogu li? Ili se možda rodila nova muka? I te kako. Nova, velika i podmukla. Jer borba sa koferčićima oduzima deci neka od osnovnih „đačkih prava”: pravo na trčkaranje, pravo na mahanje rukama i pravo na hodanje u gomili. Ko potcenjuje ove detalje đačkog boravka u školi, ili smatra da ih je lako nadoknaditi u drugim delovima dana, grdno se vara. Ne vole deca školu samo zbog znanja koje u njoj stiču i radnih navika koje su lepa priprema za život, nego upravo zbog harmonije između obaveza i slobode, između obaveze učenja i divnih elemenata slobodnog trčkaranja i mahanja rukama, između nametnutog sedenja s vršnjacima koji moraju da ćute, strogo raspoređeni po klupama, i neobaveznog smeha i galame u slobodnim trenucima.

Opasna je, dakle, torba s točkićima. Da li se neko još seća starih, lepih, šarenih torbica napravljenih od vune, koje lako udaraju po leđima dete dok trči ka svojoj družini. U njoj su se nalazili olovka i rezač, zatim čitanka i dve-tri sveske, ali pre svega carica svih udžbenika, čuvena sveska Svaštara, u kojoj se moglo pisati što god zaželiš, na svim časovima i svim predmetima, dok tužne sveske i udžbenici nasleđeni od starijeg brata kod kuće čekaju da se dete vrati iz škole. Takvu jednu torbu pesnik Dobrica Erić nosio je kroz Beograd kao deo svoje garderobe.

Današnja torba sa točkićima budi u meni jednu sliku, za koju bih voleo da stiže samo iz današnjih dana, ali bojim se da će je i u budućnosti biti. Vidim ovu decu, sada već odrasle mlade ljude, kako na isti ovaj način vuku kofer na točkićima i odlaze na aerodrom, ka avionu koji će ih odvesti u beli svet, gde za trčkaranje i mahanje rukama ionako više neće imati ni želje ni vremena.

Jovo Knežević,
dečji pisac