Maler u mom srcu

Dela Gustava Malera su zaštitni znak maestra Gabrijela Felca, višegodišnjeg šefa-dirigenta Beogradske filharmonije (BF), i on je jedan od malobrojnih muzičara na svetu (ima ih oko trideset) koji je snimio svih deset simfonija pomenutog kompozitora. I to pre svoje pedesete godine. Sa zanimljivom karijerom u operskom i simfonijskom repertoaru Felc je i veliki zagovornik muzike 19. i 20. veka. Na poziciji je generalnog muzičkog direktora Dortmundske opere i šefa-dirigenta Dortmundske filharmonije od 2013/14. Sa Beogradskom filharmonijom je od 2017/18, a ugovori sa obe kuće produženi su do sezone 2024/25. Rođen je u Berlinu 1971. Studirao je klavir i dirigovanje na muzičkoj akademiji Hans Ajzler u rodnom gradu i bio asistent Gerda Albrehta u Hamburškoj državnoj operi i kapelmajstor u Libeku i Bremenu. Od 2004. je devet sezona radio sa Štutgartskom filharmonijom i u tom periodu je postao dobitnik nagrade Fondacije „Rahmanjinov”, zahvaljujući opsežnom ciklusu koncerata ovog kompozitora. Bio je i glavni gostujući dirigent u Bazelskom pozorištu (2008–2013), koje je tokom njegovog mandata dva puta proglašeno operskom kućom godine. Sarađivao je s mnogim značajnim svetskim orkestrima. Među najvažnijim događajima u sezoni 2021/22. bio je početak novog ciklusa „Prstena Nibelunga” Vagnera u Dortmundu (počevši od Valkire) u režiji Petera Konvičnija. Gabrijel Felc je dobro poznat našoj publici po mnogim zanimljivim muzičkim projektima i ima odličnu saradnju sa članovima Beogradske filharmonije.

Muziku Gustava Malera zavoleli ste još u detinjstvu. Kako se to dogodilo, šta vas je u njoj fasciniralo?

Moj život muzičara nije tekao glatko. Kada sam počeo da razvijam fokus ka orkestarskoj muzici, prvi je bio Betoven, a ja sam imao tada svega šest godina. Moj otac, kao gudač, imao je veliku kolekciju ploča, poznate snimke Šeste i Sedme simfonije. To su bili moji počeci, a potom sam sâm otkrio Štrausa i bio sam fasciniran zvukom i orkestracijom tog kompozitora. Zatim, tu je Vagner, kao večiti deo mog života, oduvek sam bio opčinjen tom muzikom. Ovaj početak od ničega do totalne fascinacije s Malerom nije bio tako lak, a otkrio sam ga veoma rano, neke delove sam zavoleo odmah, kao što je početak Pete ili Osme simfonije, što je vrlo neobično za dečaka od deset godina, ipak nisam mogao da razumem Malera u tom dobu. Bio sam pod velikim uticajem drugih kompozitora. Maler je u mom srcu postepeno rastao, bilo je potrebno vreme da tu i ostane. Tek sam u tinejdžerskom dobu postao pravi njegov obožavatelj i počeo da istražujem i note i da se zanimam za dirigovanje, a Gustav Maler je kao jedan od najvećih kompozitora i najkomplikovanijih za dirigovanje, imao veliki uticaj na moju odluku o budućem pozivu.

Nedavno ste s Beogradskom filharmonijom izveli Sedmu Malerovu simfoniju, s obzirom na to da postoji deset, koliko još nedostaje da ih s našim orkestrom izvedete u celosti?

To je zanimljivo pitanje. Kolege i ja smo često pričali o ciklusu u Beogradu, čak i sada kad smo izvodili Sedmu simfoniju, ljudi su nas pitali i tražili Petu simfoniju. Izvodili smo ranije Prvu, Drugu, Šestu, Sedmu i Devetu, trenutno nam nedostaju Treća, Četvrta, Peta, Osma i Deseta. Sve je moguće, bio bih veoma zadovoljan i srećan da izvedemo čitav ciklus zajedno, međutim, mislim da bi problem bila Osma simfonija, zato što u Kolarcu nema dovoljno prostora.

Kompletiranje svih Malerovih simfonija označili ste kao neopisivo iskustvo. Snimili ste njegov celokupni simfonijski ciklus sa filharmonijskim orkestrima iz Štutgarta i Dortmunda, koji je objavljen u produkciji kuće „Drajer-Gajd”. Kakva su vaša iskustva i osećanja posle toga?

Maleru je potrebno vreme. U mom iskustvu dirigenta, znao sam njegovu muziku odlično kao osamnaestogodišnjak. Počeo sam kao dirigent sa 19 godina i do 35. nisam dirigovao nijednom Malerovom simfonijom. Bilo je prilika, ali sam bio dovoljno pametan da izbegnem, i kažem ne, i tražim druge programe, da budem asistent dirigentu prilikom proba Malerovih simfonija. Redosled ciklusa simfonija na kompakt-disku bio je u početku potpuno slučajan. Prvo je snimljena Simfonija br. 7, koju sam dobro poznavao, i na kojoj sam radio kao asistent poznatog dirigenta, godinama pre. Imao sam svoj koncept, koji je proveren na probama. Ovaj disk je bio veoma uspešan, usled čega smo počeli da razmišljamo o snimanju čitavog ciklusa. I od 2006. do 2021. godine to je trajalo sa svim snimanjima, probama i izvođenjima u različitim gradovima, takođe je bilo odustajanja od određenih snimaka, jer mom sluhu nisu odgovarali i kosili su se sa mojom vizijom muzike. Ovih gotovo 15 godina ispunjene su konstantnim radom i veoma sam ponosan na ovaj ciklus, čak sam svaki tekst i opise za diskove radio sam. Ako bih mogao da izdvojim neki deo, što bi bilo veoma teško za mene, onda bih se opredelio za Simfoniju br. 6.

Malerov najplodniji period jeste onaj proveden u Beču kada je vodio Bečku operu i filharmoniju, to je vreme gde se stvarao novi stil poznat kao secesija, vreme Klimta, Oskara Kokoške, a i kompozitorova supruga Alma ga je obeležila. Maler je čitao Dostojevskog, Kanta, Šopenhauera, Ničea, voleo je Vagnera i Bruknera. Da li ste imali potrebu da istražite njegov život i motive da komponuje simfonije koje mi danas slušamo?

Sviđa mi se veoma ovo pitanje. Maler je bio intelektualni vođa u Evropi u svoje vreme, imao veliki uticaj na ljude, imao je puno obožavatelja, ljudi su ga uvažavali, od dirigenata, preko solista, instrumentalnih i vokalnih, svi su želeli da sarađuju sa njim. Ne možemo opisati njegov uticaj na umetnost u Evropi kao mali, taj uticaj je bio ogroman. Imao je briljantan um, a bio je i veoma nervozan, nestrpljiv i neprijatan prema ljudima, ali njegovo obrazovanje i sve knjige koje je čitao, koje ste vi naveli, napravili su od njegovih simfonija drame, ljudske drame, drame o egzistenciji, od rođenja do smrti, psihologiju straha, neurotske krize. Maler je opisao to najbolje sam, napisati simfoniju znači napraviti novi svet, ona mora obuhvatiti sve. Bio je ambiciozan i želeo je da prevaziđe granice muzike. To je jedinstvena muzika, ne postoji takva kao što je Malerova, to su veoma komplikovana dela i kada čujete nešto što se ne može prepoznati u prve dve sekunde – onda je to Maler. Imamo i veoma progresivni osvrt na orkestar, čak i neki moderni kompozitori danas nisu toliko entuzijastični u detaljima. S druge strane, imamo dosta ega u muzici, što je čini veoma personalnom, ličnom, pratiti to kao interpretator nije uopšte lako.

Deseta simfonija je ostala nezavršena, Maler je komponovao dva stava, a kasnije je Derik Kuk uspeo da dovrši ovo delo. Da li ste imali neodumice u vezi s njegovim izvođenjem, recimo maestro Leonard Bernštajn nije želeo da ga izvodi, ali Sajmon Retl jeste?

Da, moja odluka o Kukovoj verziji Desete simfonije veoma je jasna i znači „nemojte to raditi”. Kada sam bio student, putovao sam u Birmingem i pričao sam tada sa Sajmonom Retlom o Maleru. Znam da je on veliki fan ove edicije i da je u jednom periodu sa orkestrima izvodio upravo ovu verziju, jer je bio siguran i virtuozan. Sećam se 2008. ili 2009. godine da sam slušao njegovo izvođenje s Berlinskom filharmonijom, bilo je to odlično interpretiranje Desete Malerove simfonije, ali čak i sa najboljim dirigentom i orkestrom u zemlji, nisam bio ubeđen da bih mogao da pokušam da dirigujem sam. Jedino sam pokušao Adađo, kao prvi stav, što je za mene jedino i potpuno Maler, i veoma kratak stav „Purgatorio”, kao miks Malera i Kreneka. Oni se nalaze u mom ciklusu diskova kao jedini predstavnici Desete simfonije. Razumem Bernštajna veoma dobro. Čak i u mom ciklusu našao sam komentar kompozitora Ernsta Kreneka, koji je podrobno ispitivao Malerove beleške i veoma je zanimljiv jer upravo govori o tome da je završavanje ove simfonije nemoguća misija i da ne postoji šansa da se to izvede.

S Dortmundskom filharmonijom snimili ste ciklus dela Rahmanjinova, da li biste želeli opus nekog drugog kompozitora da snimite sa BF i kakvi su vaši planovi s našim orkestrom?

Rahmanjinov je kompozitor koji me je zainteresovao veoma rano i imam poseban odnos sa njegovim delima, jer sam takođe svirao i klavir i njegovu klavirsku muziku. Volim njegove simfonije i rekao bih da se sada njegova Treća simfonija mnogo više svira u Nemačkoj nego pre trideset godina. To je delo koje bih ja uvek izvodio pri prvom susretu sa nekim orkestrom. Voleo bih da imam više snimaka sa Beogradskom filharmonijom. Naš disk sa Simfonijom „Ilja Muromec” Rajnholda Glijera, za nemačku izdavačku kuću „Drajer-Gajdo”, bio je odličan i uspešan. Bilo bi dobro snimiti neka zanimljivija i retko izvođena dela, kao što su Simfonija „Dramatika” Otorina Respigija, i Simfonija u fis-molu, Korngolda, kompozitora kog veoma cenim. Planovi sa BF orkestrom znače za mene više izvođenja Malerovih simfonija, da bi se završio ciklus, zatim svirati novu muziku, koju orkestar nije izvodio nikad ranije, primer bi bilo Bartokovo delo za gudače, perkusije i čelestu i klavir. Ako bi se ponudila nova koncertna sala i ja se našao u toj situaciji na ovoj poziciji, rekao bih dve stvari sigurno – Malerova Simfonija br. 8, čak za otvaranje, i čitav ciklus „Prsten Nibelunga” Riharda Vagnera u koncertnoj verziji. Verujem da bi beogradska publika uživala u ovoj muzici i bila fascinirana njome.

Vi ste uporedo i generalni muzički direktor Dortmundske opere i šef-dirigent Dortmundske filharmonije i šef-dirigent Beogradske filharmonije. Kakvi su planovi za dalje, da li prava karijera za dirigenta dolazi tek posle njegove pedesete godine?

Radim gotovo 22 godine kao muzički direktor, svakodnevno u Nemačkoj. Veoma sam ponosan na to. To znači mnogo energije i života, srca i duše, za svaki orkestar gde sam glavni dirigent. Nisam toliko siguran da li bih preuzeo i sledeću poziciju, nakon Dortmunda. Moj kraj mandata u Dortmundu se nazire, nakon dugog perioda, veoma sam ponosan na orkestar i moj odnos s njima je odličan. Kad je reč o budućnosti sa BF, uživam u radu s njima, ali odluka o tome ko će dalje biti s njima, trebalo bi biti odluka orkestra. Dosta dirigujem na gostovanjima, od 26. godine, sada sam svake sezone odsutan i kao otac četvoro dece moram priznati da nije lako. To elegantno podnosimo u porodici, veoma smo srećni i u stabilnom odnosu, što meni mnogo znači, kao osobi koja je dugo na putu i radi konstantno. I kada sam prisutan u sopstvenom domu, radni dan nekada počinje rano ujutru i traje do kasnih sati noću. Možda je sada vreme da se posvetim i drugim stvarima i temama, ne živim život kao da je muzika jedino što postoji, to nije moja poenta. Posle mnogo godina dirigovanja mislim da bi trebalo da se relaksiram i vidim šta će se dalje dešavati.