Savršenstvo spokoja

Najpoznatija Holanđanka na svetu, Devojka sa bisernom minđušom, stigla je u muzej Rajks u Amsterdamu, gde je, u trenutku kad bude objavljen ovaj tekst, već otvorena izložba „gospodara svetlosti” Johanesa Vermera (1632–1675), jedna od najvećih do sada.

Kao što je više puta pisano, Vermer je za sobom ostavio 34 dela, a na amsterdamsku izložbu kojoj su ovih dana posvećene kulturne rubrike svetskih medija, stiglo je 28 originala znamenitog umetnika.

Devojka sa bisernom minđušom, koja je inspirisala i istoimeni bestseler Trejsi Ševalije, stiže iz muzeja Maurichaus u Hagu. „Užasno će nam nedostajati, ali Vermerova izložba bez Devojke jednostavno nije Vermerova izložba”, izjavila je za londonski Gardijan Martina Goselink direktorka ove institucije. Krajem prošle godine ovo delo bilo je na meti klimatskih aktivista, ali je slika ostala neoštećena.

Devojka sa bisernom minđušom kupljena je 1881. godine na aukciji u Hagu kao deo kolekcije izvesnog gospodina Bramsa po izuzetno niskoj ceni (otprilike današnjih 30 evra). Kupio ju je čovek po imenu Arnold de Tomb, a pre nego što je preminuo, zaveštao ju je muzeju Maurichaus u Hagu zajedno sa još 11 drugih slika.

Od 10. februara do 4. juna ove godine biće izložena i ostala remek-dela, kao što su Geograf iz muzeja Štadel u Frankfurtu, Dama piše pismo sa svojom sluškinjom iz Nacionalne galerije Irske u Dablinu, Žena koja drži ravnotežu, iz Nacionalne galerije umetnosti u Vašingtonu. Restaurisana Devojka koja čita pismo kraj otvorenog prozora iz Galerije slika starih majstora u Drezdenu biće prvi put viđena u Holandiji.

Tokom intenzivnih priprema ove izložbe Tako Dibits, direktor muzeja Rajks, nagoveštavao je da je ovo možda i poslednja Vermerova izložba u ovako velikom obimu s obzirom na starost radova i veliku konkurenciju među muzejima i galerijama kada je reč o pozajmljivanju ovako vrednih dela jer je, naravno, svima u interesu privlačenje što većeg broja posetilaca. „Za muzeje je sve teže da se rastanu od Vermerovog rada”, izjavio je Dibits.

Poslednja velika Vermerova izložba bila je u Hagu pre 26 godina, kada je publika videla 23 dela ovog slikara.

Slikar žena

Posetioci će videti i Devojku sa flautom iz Nacionalne galerije u Vašingtonu koja je duže vreme u centru pažnje zbog sumnje da ju nije naslikao Vermer već njegov učenik. Ali nijedan sačuvan dokument ne pominje pomoćnike u Vermerovom studiju ili učenike registrovane u lokalnom esnafu.

Rađene su restauracije ove slike još 1995. godine, ali stručnjaci su uočili niz nedostataka.

Pre prve restauracije, kako navodi organizacija za zaštitu umetnina Art Watch, devojka je imala debelu ogrlicu, tamne obrve i jako osvetljeno i zasenčeno lice. Te osobine su u velikoj meri oslabljene i ogrlica je ostala mnogo tanja nakon restauracije. Povodom predstojeće izložbe u muzeju Rajks, konačna analiza  utvrdila je da je ipak reč o Vermerovom delu.

Za Vermera se često kolokvijalno kaže da je bio slikar žena. Stručnjaci su prebrojali da se na njegovim platnima nalaze  42 žene i 13 muškaraca, što je četiri puta više u odnosu na uobičajen odnos muškaraca i žena u evropskom slikarstvu toga perioda. Nijedna Vermerova žena nema ime.

Za razliku od ostalih holandskih slikara, Vermer je koristio supstancu zvanu prirodni ultramarin, najsjajniju i najcenjeniju plavu boju dostupnu slikarima. Ultramarin je pravljen tako što je prah od istucanog poludragog kamena lapis lazuli bio pomešan sa orahovim uljem, da bi se dobila lepljiva pasta. Sirovi lapis lazuli vađen je u planinama Avganistana i bio je veoma skupa sirovina.

Slikar iz Delfta pratio je napretke u nauci i tehnologiji. Koristio je razne tehničke instrumente kao pomoćna sredstva, kao što su kompas ili globus. Najvažniji instrument je bio mračna komora (camera obscura) – kutija sa sočivima koja u unutrašnjosti projektuju spoljašnji prostor, to jest prizor koji slikar namerava da slika.

To mu je omogućavalo da proučava najneuhvatljivije efekte boje, svetlosti i senke. Za modele je uzimao i naučnike, o čemu svedoče slike Geograf ili Astronom.

Kratki život Johanesa Vermera iz Delfta biografi nisu detaljno opisivali. Iz braka s Katarinom Bolns, imućnom katolkinjom iz Gaude, imao je 11 dece. Član lokalne slikarske gilde postao je 1653. godine. Njegov otac, trgovac umetničkim delima, pripadao je istoj gildi i držao gostionicu koju je Vermer posle njegove smrti nasledio. Mala slikarska produktivnost, sporost u izradi – jedna do dve slike godišnje, objašnjava se potrebom za savršenstvom.

Slika Podvodačica je datirana na 1656. godinu, a verovatno joj prethode dve slike Hristos u domu Marte i Marije i Dijana i nimfe. Nije slikao po narudžbinama trgovaca nego za sebe i svoj krug prijatelja.

Prvu revalorizaciju Vermerovih dela uradio je tek 1866. francuski likovni kritičar i levičarski političar Teofil Tore-Birger (1807–1869). Od tada majstor iz Delfta postaje slavan poput Rembranta i Halsa. Najviše se ističe novina u funkciji svetlosti i boje, smelost u oblikovnim i hromatskim stapanjima, strogost kompozicije kao i sposobnost sinteze svetlosti i formi koja podseća na geometrijsku strogost Pjera dela Frančeske. „Ono što nikome nije promaklo jeste Vermerova težnja da sintetizuje oblike u njihovoj apsolutnoj čistoti, da prodre do dna psihološkim istraživanjem ljudskih osećanja sledeći intimistički poriv koji je cenio Marsel Prust”, piše Marko Kjarini u knjizi Vermer („Vuk Karadžić”, Beograd 1987).

Drugu tajnu predstavlja Vermerovo umetničko formiranje. Nije poznat nijedan njegov učitelj. U ranim radovima kako zapaža Kjarini, vidi se uticaj karavađista i italijanista iz Utrehta i Treberdena koji su takođe bili obuzeti proučavanjem svetlosti što modeluje oblike. Boja je još gusto nanošena četkom, a ne u prozračnim i sjajnim slojevima, ali je kvalitet crvenih, belih i žutih tonova onakav kakav će biti i u sledećim godinama. Slike su prozračne, boja ima gustinu materije koja teži da se približi realnosti, što će biti postignuto na potonjim, slavnijim platnima.

Šta bi se dopalo Sezanu

Već na slici Podvodačica uočava se „vermerovska organizacija” slike. U prvom planu je sto prekriven ćilimom na kome se nalaze predmeti svakodnevne upotrebe, zatim stolica, zavese, a u središtu je ljudska figura. I na kasnijim platnima opstaje taj građanski enterijer oslobođen religijskog i mitološkog sadržaja.

Kjarini primećuje da Vermerove figure nisu portreti već idealizovane osobe u datom psihološkom trenutku. Umetnik dotiče velike teme kao što su ljubav, udvaranje, razmišljanje, odnos s prirodom, ali sve je to lišeno raspričanosti i anegdotskog prizvuka koji je u velikoj meri odlikovao holandsko slikarstvo tog doba.

Istoričari umetnosti zapažaju da bi se beli i azurni tonovi na slici Usnula devojka verovatno dopali i samom Sezanu!

Prozor je na Vermerovim platnima ključni element. Kroz njega prodire zlatasta svetlost i kao na slici Devojka  koja čita pismo, ta svetlost prvo „odeva” stvari – ćilim na kome je tanjir sa jabukama, zavesu od zeleno zlatne svile i crvenu draperiju.

Eksperti se slažu da je slika Mlekarica vrhunac Veremerove umetnosti.

Za one koji neće biti u mogućnosti da posete Vermerovu izložbu, muzej Rajks pobrinuo se da obezbedi onlajn vođenje na svom sajtu, na linku „Closer to Johannes Vermeer”.  Glas Stivena Fraja dovodi nas u Delft 17. veka među kuće od crvene opeke pod nebom na kome samo pronicljivo slikarsko oko vidi svaki detalj. „Drugi slikari voleli su da se prave važni slikajući velike zgrade. Ali Vermer je imao svoj pristup – osenčene zgrade na ulazu u grad i u daljini centar okupan suncem”, pripoveda glas koji vodi posetioce onlajn kroz izložbu. „Pogled na Delft” bila je najomiljenija slika Marsela Prusta.

Posle 1670. godine, pet godina pred smrt, slike Johanesa Vermera postaju složenije, pune alegorije. Nakon umetnikove smrti, njegova supruga potvrdila je da posle 1672, odnosno posle francuske invazije na Nizozemsku, Vermer više nije slikao. Prizori te svakodnevice verovatno se ne bi uklopili u mir i spokoj koji je na svojim platnima kreirao.