Veseli Živko i hrabri Crnogorac

Prešli smo preko moćne brane na Uvačkom jezeru bežeći pred kišom koja nas je čitavog dana pratila u stopu. Sjurili smo se niz strmi put, ali pod branom nije bilo reke: jer odatle, nekih tristotinak metara, tekla je kroz tunel i nevidljive turbine hidrocentrale.

Uhvatili smo se leve obale i raskvašenim zemljanim putem, njišući se i skakućući u velikom terenskom vozilu, pristigli na prostrani plato obrastao bujnom mahovinom, baš naspram litice Sokolovice. Odatle se moralo pešice.

Crnogorac je sedeo na visokoj polici što se protezala duž čitavog zida i izbegavao da ukrsti pogled s pridošlicama, dok se Starac sakrivao iza sasušenog stabla omorike. Jedino je Živko krenuo k nepoznatim uljezima, posmatrajući ih radoznalo. A onda se, nenajavljeno, ustremio na najbližeg…

– Nemoj, Živko, ko boga te molim – zavapio sam nesvestan da preklinjem za milost – pticu.

Moji prijatelji i saputnici su se iskidali od smeha, mada je meni Živkov zakrivljeni kljun ličio na najubojitije oružje. Jer njime, iako je još žutokljunac, i bukvalno kida meso…

– Stigao je do Subotice i tu pao u dvorište nekog domaćina koji ga je primio srdačno i držao u kući dva-tri meseca, a zatim ga predao Palićkom zoološkom vrtu – prepričavao je Živkovu pustolovnu sudbinu Nebojša Radišić, zvani Nešo, čuvar prirode u rezervatu „Uvac”. – Navikao se na ljude i ne plaši se, što može da bude gadno i za ljude i za njega. Još je mlad, ima vremena da se opameti… Crnogorac je stigao do Durmitora, gde je, takođe, prinudno aterirao u nečije dvorište. Taj njegov domaćin i nije bio preterani ljubitelj ptica, pogotovo ne beloglavih supova… Samo, to je sad druga država, pa je nesrećnik morao da se bakće s njim onoliko: sanitarni propisi, „ilegalan prelazak granice”, idi mi-dođi mi… Čekali smo na „ekstradiciju” mališana gotovo dva meseca. A Starac? On je, nažalost, povredio krilo i bojim se da će ovde ostati zauvek… Ali, dobro mu je ovde: ima hrane, vode, čak i dovoljno prostora u volijeri.

Živko i Crnogorac su, po ljudskim merilima, adolescenti. To se vidi po smeđoj grivi i crnom kljunu. Starac je, kao što mu i samo ime kazuje, zagazio u treće doba: kao da i ptice imaju nekakva naša svojstva, pa su mu griva i kljun pobeleli, tako reći osedeli.

– Predivne ptice – raspilavio se Nešo. – Neko mi je rekao da je dvoglavi orao u grbu Nemanjića, a sad i u grbu Srbije, upravo beloglavi sup, mada, mislim da bi to, ipak, trebalo proveriti kod nekog heraldičara… Ljudi prema njima imaju dvostruki aršin: jedni ih vole, čuvaju i poštuju, a drugi proganjaju i uništavaju.

Upustili smo se tako u filozofsko-etimološku raspravu o nazivima: ne vole ga kada je lešinar, a uživa ljubav kad je „čistač prirode”. Prvi naziv zvuči bezdušno surovo i, onako, balkanski, a potonji pomodno ekološki i prilično evropejski.

– Kako god, zamalo da nestanu s lica zemlje – uzdahnuo je tobož umirno moj prijatelj i vodič, i kroz rezervat „Uvac”, i kroz povest Društva za očuvanje beloglavih supova iz Nove Varoši. – Da nije našeg truda i dobrih ljudi, sumnjam da bi do sada opstale na ovom prostoru.

Bilo ih je, priča, u Srbiji onoliko, ali Drugi svetski rat, a zatim smanjenje stočnog fonda posle okupacije, brzo su napravili pustoš u populaciji beloglavih supova. A kada je počelo trovanje vukova i ostalih štetočina strihninom po svim stočarskim krajevima, zamalo što nisu nestali, i sa zemaljskog šara, i iz nebeskog plavetnila. Jer, nad svakim otrovanim vukom našlo bi se i tridesetak supova.

Onda je, 1972. godine, jedan uži pojas kraj Zlatarskog jezera, veličine oko dvesta sedamdeset hektara, poznat kao Pavlovića Brod, proglašen za rezervat sa samo sedam gnezdećih parova. Ali, kada je započeta izgradnja hidrocentrale „Uvac”, miniranja su oterala ptice. Tek 1994. godine, kada je osnovan Fond za zaštitu ptica grabljivica, na njegovo insistiranje granice rezervata su proširene na oko dve i po hiljade hektara, a otvoreno je hranilište na Manastirini, baš naspram brane na Uvačkom jezeru.

– Od tada se vraćaju, pa smo lane imali 75 gnezdećih parova, čijih su 67 mladunaca poletela – kaže Nešo. – Računamo da ih u ovim krajevima danas ima više od trista, a to je najveća kolonija na Balkanu i jedna od najvećih u Evropi… Mada, samo u Španiji boravi oko dvadeset hiljada beloglavih supova, ali u mnogo rezervata koje neštedimice pomaže država, dok se mi snalazimo kako znamo.

Danas su, zahvaljujući pomoći Ministarstva za ekologiju i Zavoda za zaštitu prirode, granice rezervata obuhvatile 7.500 hektara, a u njima su i tri starovlaška jezera: Uvačko, Zlatarsko i Radojinsko.

– Kad je Fond pokazao dobre rezultate, javile su se i mnoge kompanije i ponudile pomoć – odhuknuo je Nešo umorno kao da je upravo skinuo teško breme s pleća. – A najdragocenija je ona koju dobijamo od Elektroprivrede, odnosno od Limskih elektrana…

Ali, kad je u rezervatu tako dobro, otkud je Živko stigao do Subotice, a Crnogorac čak i u inostranstvo?

– Supovi postaju polno zreli tek sa pet-šest godina, do tada žive kao samci. Kada se „upare”, mužjak i ženka ostaju zajedno do smrti. Gnezde se na strmim i nepristupačnim liticama, jer ženka snese samo jedno jaje, i to u januaru, a na njemu leže naizmenično. Inkubacija traje od 53 do 58 dana, a ptiću do poletanja treba još oko sto dana. Pred poletanje, mladunac je težak čak i do dvanaest kilograma, za trećinu je teži od svojih roditelja. A oni, da bi ga privoleli na prvi let, prestanu da ga hrane, što obično potraje oko petnaest dana. Tada, hteo-ne hteo, mora da se otisne iz gnezda. Mnogima je taj prvi let i poslednji, ali kad nauče da se oslanjaju na krila i koriste čudne vazdušne struje, teško ih je skinuti s neba. I tako su Živko i Crnogorac stigli dokle su stigli.

U poslednjih nekoliko godina markiraju mladunce, pa mogu da prate njihove „dolete”. Tako je jedan momčić s markicom našeg rezervata stigao do Estonije, što je najsevernije dokle je ikada doleteo neki beloglavi sup.

– Imamo i „hadžije”, koji su stigli do Izraela, a one što su stigli samo do Grčke, Bugarske ili Turske, i ne računamo. Opet, do nas dolaze supovi iz Italije, Grčke i Hrvatske, a pristigli su nam i neki čak iz Izraela, u „uzvratnu posetu”. Šta bismo s njima? Vraćamo ih „kući”, to je naše prećutno pravilo.