Nesložni NATO

Ratni trijumf Rusije nad Gruzijom povratio je Moskvi ponos imperijalne sile. Rat se nije otegao i zaglibio u blatu, kao svojevremeno u Čečeniji. Naprotiv, bio je brz, kratak, a da su Rusi hteli osetijski agresor Sakašvili osim okrvavljenog nosa začas je mogao izgubiti Tbilisi. Kremlj je međutim zastao na pozicijama s kojih se to može postići nevojnim sredstvima. Eventualno, nekim političkim nastavkom kasnije. Uzgred, oduzeo je Gruziji Abhaziju i Južnu Osetiju, priznavši nezavisnim autonomije čiji su građani prethodno snabdeveni ruskim pasošima.

Uspeh Moskve opovrgao je mit o tobože antiruskom ekspanzionizmu NATO-a prema ruskim granicama. Kriza je pokazala da današnji NATO odavno nije taj, kojim Putin uspeva da održi u stanju mobilizacije svoje ruske birače. Štaviše, čini se da „antiruski NATO” sve više trpi zbog optužbi da je „proruski” – to jest da je evropski kor njegovih članica ( Nemačka, Holandija, Francuska, Španija, Italija... ) nesmotreno popustljiv. Navodno, motivisan je svojim ekonomskim i energetskim, a ne prevashodno zapadnim odbrambenim interesima. U svakom slučaju, očigledno je da Evropa ne zna šta bi počela.

Sa Gruzijom „u naručju”, Rusija je uplašila Baltik (Estoniju, Letoniju, Litvaniju ) i Poljsku, bivše prisilne sovjetske članice i najveću žrtvu Hitlerovog pakta sa Staljinom. Nije prijatno ni ostalim istočnim Evropljanima. Hvatanje Tbilisija u klešta, distribucija ruskih pasoša Rusima na Krimu i insistiranje na priznavanju neprikosnovenosti sfere ruskih interesa, potenciraju strah od povratka imperije u granice SSSR. Nekadašnje okupirane države istočne Evrope ne osećaju se više sigurnim, makar i unutar Zapada. Prigovaraju dobrovoljačkim „manjkavostima” NATO-a koji, kao i sve demokratski zasnovane institucije obično nema, a kada mu je potreban, sporo pribavlja akcioni konsenzus.

Rat u Avganistanu isterao je tu stvar načisto, pokazujući koliko je teško postići ratni konsenzus. Kriza solidarnosti potkrepila je argumentima ideju o krizi NATO-a. SAD su upozorile da je alijansa u krizi solidarnosti, podeljena na one „koji žele da se bore” i „one koji ne žele” i da „ne možete imati saveznike čiji sinovi i kćeri ginu” i one druge „zaštićene od takvog žrtvovanja”.

„Posle Gruzije”, tema bezbednosne pouzdanosti NATO-a aktuelizovana je i u Evropi. Poljska i Poljaci ne žele da budu u savezima u kojima pomoć kasni, obelodanio je premijer Poljske Tusk. („Nije dobro kada pomoć stiže poginulima.”) Tusk želi da Poljska bude u savezu koji priskače „čim se kucne prstom”, u samom trenutku mogućegsukoba. Njegov ministar Sikorski, podseća na „prekretni trenutak 20 stoleća”, u kojem se Poljska uzdala u savez s Britanijom i Francuskom, a ostavljena je da se sama suoči s nacističkom Nemačkom i potom „bude udarena s leđa od Sovjetskog Saveza”. (To je „našu sudbinu odlučilo za sledećih 50 godina”.)

Tusk i Sikorski izražavaju korenito promenjeno raspoloženje zemlje – da se ne kaže, rašireni strah Poljaka od ponavljanja te poznate istorije. Pred prizorom ruske hirurgije nad Gruzijom, njihovo većinsko raspoloženje prevagnulo je sada u stranu direktnog oslonca Varšave na Vašington, a manjena uzdanje u Brisel. Nestalo je, na primer, nedavno protivljenje javnosti instaliranju američkih antiraketnih projektila na tlu Poljske. A, opet, u većoj meri se aplaudira vladinom insistiranju da se sama Poljska bolje naoruža. Nezavisno od planova NATO-a.

Neko novo doba podeljenosti poletne Evrope, pred Rusijom koja čeka. Ohrabrenada poveruje da to o čemu Putin sanja možda i nije neizvodljivo, kako se činilo „pre Gruzije”.