Utisci o svakodnevnom životu

Ne mislim da je „jaka reč” po sebi problem. Ima ljudi koji jako žive od tih jakih, žestokih reči, a da one nemaju nikakve veze sa književnošću bez obzira što slove za poeziju, prozu, dramu... I dalje je važnije s kim si nego kakav si, i tako će po svoj prilici uvek biti. Ipak, kulture se razlikuju po dubini i očiglednosti tog jaza između „miljenika” i svih ostalih. Naša kultura je u tom pogledu pala dosta nisko.

Ovo u intervjuu za naš list kaže pesnikinja Marija Knežević, autorka vrlo čitane kolumne „Knjiga utisaka” koja je od 2005. do 2007. godine objavljivana na stranicama Kulture našeg lista. Eseji iz te kolumne, kao i oni koji su objavljivani na drugim stranicama„Politike”, nedavno su izašli u izdanju beogradskog „Trećeg trga”, pod istim naslovom – „Knjiga utisaka”.

Marija Knežević (1963) je diplomirala na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta u Beogradu (1989), magistrirala na Michigan State University (Michigan, USA), na grupi za Komparativnu književnost (1999), na kojem je tri godine predavala kreativno pisanje koje, od februara 2008, predaje u Klubu lepih umetnosti u Beogradu. Urednik je tribine „Knjiga +” u okviru delatnosti Srpskog književnog društva.Piše poeziju, prozu, književne kritike, prevodi. Zastupljena je u mnogim antologijama savremene srpske poezije i proze.

Iako je prošlo više godina od objavljivanja Vaše „Knjige utisaka” na ovim stranicama, možete li oceniti koje su bile karakteristike tog vremena?

I da nije u pitanju tako bliska prošlost, moj utisak je da se utisci ili, pak, činjenice iz kulture našeg svakodnevnog življenja nisu bitno promenili. Moja namera je bila da u određenim naizgled dnevnim pojavama pronađem ono što bi se moglo nazvati fenomenom vremena i ne samo ovog prostora. Primećujući i posmatrajući posledice, zanimali su me uzroci i mogući razvoj grotesknih, tragikomičnih, fatalnih, ali i istinski vrednih, lepih, ohrabrujućih datosti našeg i ne samo našeg svakodnevlja. Budući da je jedna od mojih najvećih strasti ljubav prema istini, bez obzira na to koliko je ona „lepa” ili „ružna”, razotkrivanje određenih činjenica je samo početak iskrenog i temeljnog truda da ih razumem. Iskrena upitanost je svakako i istinitija i raskošnija od često lažnih efekata brzih, kratkih i zapravo netačnih odgovora.

U Vašim „utiscima” bilo je, s pravom, puno oštrih ocena, i gorčine…

Rekla bih da je u njima neminovno bilo puno ironije, katkada i humora u smislu onog čuvenog „smeha kroz suze”. Verujem u neprikosnovenu mudrost humornog, tako da je u ovakvim tekstovima i duhovitost, tehnicističkim rečnikom rečeno, u funkciji istine. Gorčina koju sam primećivala, beležila i nastojala da je analiziram jeste produkt stvarnosti, ni u kom slučaju „autorsko delo”, naprotiv. Sigurna sam da u jednom ovakvom društvu, izmoždenom ratom, siromaštvom i promocijama kojekakvih nakaradnih „vrednosti” nije potrebno objašnjavati otkuda tolika gorčina. Ipak, moram da priznam da mi je mnogo privlačnija ona dimenzija našeg življenja koju mnogi nazivaju nadrealnom. Konkretno, privlači me njena ukupnost, moć da u istom času oslobodi i bes i smeh. Toga ovde, kao što svi znamo, ima napretek. Dovoljno je, a nije nimalo lako, da pojavama i likovima date prava imena.

Poslednjih meseci izašlo Vam je više naslova na stranim jezicima. Kako se osećate kao prevođeni pisac?

Radujem se, naravno, jer znam da je do tih prevoda, pre svega izbora moje poezije i proze, došlo spontano, van bilo kakvih „programa”. Lepota takve pozicije je u tome što već i samu zainteresovanost prevodioca ili izdavača doživite kao kompliment. Moja prva knjiga je izašla 1989. godine, a prva prevedena knjiga 2005. kada sam sa „Knjigom o nedostajanju”, objavljenom dvojezično na nemačkom i srpskom jeziku, predstavljala SCG u austrijskom projektu „Edition Zwei”. Ove godine u maju je izašao roman „Ekaterini” u Poljskoj, zahvaljujući ne samo prevodilačkom trudu Dorote Jovanke Ćirilić, već i njenoj zadivljujućoj upornosti da posreduje između izdavača i našeg Ministarstva kulture oko tzv. finansijskog pitanja. Usledile su recenzije, prikazi, pozivi i tako je došlo do toga da knjiga pesama „Uličarke”, koju sam objavila u leto 2007. u izdavačkoj kući „Rad”, predstavlja Srbiju na Evropskom festivalu poezije u Gdanjsku. Potom se austrijski izdavač zainteresovao za roman „Ekaterini”, kao i za odabrane pesme. Nedavno je sličan signal stigao i iz Rusije. Dakle, sve je to došlo naglo, bar za mene, koja sam navikla da živim na jednom jeziku. Inače, prevođenje smatram jednim od vrhunskih umeća, ako nije i najveće. Mislim na ukupnost toga pojma, na umeće opštenja među bićima, kao i na činjenicu da je i sama umetnost, parafraziraću Cvetajevu, prevod sa jezika neizrecivog.

Pesnikinja ste, ali pišete eseje i prozu. Ipak, kažete da „ukupna umetnička reč proizlazi iz poezije, i tu ostaje.” Šta poezija pozajmljuje esejistici, i prozi?

Pevanje i mišljenje, kao što je toliko puta rečeno, jesu suština bilo koje forme književnog stvaranja. Podele na rodove, žanrove, oblike, predstavlja klizav teren, premda su one nužno učilo u teoriji književnosti. Tokom samog rada, uglavnom niste svesni, ne razmišljate o tome da li ste za priču „pozajmili” konciznost rečenice od poezije, ili je razvijena percepcija esejiste „priskočila” romanopiscu, pesniku. Razvijate svoj stil, neprestano, dajete u tom pogledu sve od sebe, jer stil jeste sadržaj. Šta bi drugo bilo? Sve priče su odavno ispričane, tačno, osim one koju svako od nas priča iz svog ugla, kao neponovljiva jedinka. Možda je ova istina očiglednija u poeziji, ali jednako važi za sve vidove stvaralaštva.

Koji bi bio Vaš prvi utisak o ovom vremenu?

Vreme je nestabilno. Drevni narodi su verovali da posle sunca dolazi kiša i obratno. Njihova vera u promenu je bila osnovana. Moj utisak je želja da se nadam da globalna nepromišljenost nije nanela fatalni udarac uslovima ljudskog postojanja, da iza još jednog žestokog leta slede neka prijatnija i mudrija godišnja doba.

Anđelka Cvijić

---------------------------------------------------------

Uigrano klanovsko ponašanje

Čini mi se da književna kritika ne voli baš „jaku reč”. Da li je se kloni iz oportunizma ili iz nedovoljnog znanja?

Teško je, a možda i nemoguće to razvrstati. Moj utisak je da kod nas vlada uigrano klanovsko ponašanje za koje sama reč, rečenice, knjige... i nisu toliko bitni, već je važno kog pisca treba proizvesti u uvaženog, nagrađivanog, dobro plaćenog, a koga ne. Naravno da je pojam etabliranog umetnika u samoj suprotnosti sa stvaralaštvom čija priroda zahteva subverzivnost kao nasušni element njegovog postojanja. Međutim, umetnost, a u okviru nje naročito književnost, podleže društvenim igrama, a njih, pak, retko krasi bilo kakva umetnička sklonost. I tu nastaje zabuna.