Ako izostane pomoć žene ostaju u nasilnim vezama
(Фото/ Pixabay)
U poslednjih deset dana u Srbiji je ubijeno čak pet žena, a Nevenu, Marinu, Mariju, Karolinu i Draganu lišili su života njihovi najbliži – muževi, emotivni partneri i pastorci. Ovoj surovoj statistici femicida svakako treba pridružiti podatak da je tokom protekle godine 27 žena ubijeno u porodičnom nasilju, a u prethodnih deset godina stradalo je više od 300 žena. Javnost je nedavno bila šokirana pričom o uglednom hirurgu koji je brutalno pretukao svoju suprugu za koju se tokom istrage ispostavilo da je već duže vreme trpela nasilje od supruga, za koga su sve kolege i prijatelji tvrdili „da je bio divan kolega i čovek koji ni mrava ne bi zgazio”.
Istovremeno, tabloidni mediji izveštavaju da se poznati beogradski bračni par koji godinama radi u modnoj industriji – a stigao je na stupce crne hronike zbog optužbe supruge da dugo trpi nasilje – trenutno odmara na skijanju. Prateći njihovu porodičnu dramu, saznali smo da se majka troje dece iselila iz zajedničkog stana i da je suprug dobio zabranu prilaska. Taman kad se očekivalo da će se porodično nasilje završiti razvodom, osvanule su njihove slike sa zajedničkog zimovanja, potpisane idiličnim naslovima „Ljubav je pobedila”.
Nešto ranije u javnost su stigle i svadbene fotografije našeg poznatog vaterpoliste, koji je u aprilu prošle godine zbog partnerskog nasilja dobio zabranu prilaska svojoj devojci. Ako je verovati tumačenju tabloida, koji su venčanje propratili komentarima „ko se bije taj se voli”, srećna mlada odlučila je da batine nisu i ne mogu da budu prepreka ovoj sudbinskoj ljubavi. Posle svih ovih slučajeva javnost je sa pravom zbunjena i postavlja pitanje zašto žene ostaju u nasilnoj vezi, zašto godinama trpe nasilje i zašto se vraćaju nasilniku, nakon što pokrenu sve pravosudne mehanizme kako bi okončale njihov partnerski ili bračni odnos.
– Ipak, važno je razumeti da nijedna veza ne počinje nasiljem, već zaljubljivanjem, zbog kojeg partnerka može godinama da bude „slepa” na prve znake zlostavljanja. Ako muškarac postane grub prema njoj ili je udari, žena smatra da je ona nešto uradila i isprovocirala njegovu reakciju i ne dovodi u pitanje njegove emocije. Takve veze funkcionišu po principu „red nasilja – red medenog meseca”, jer nasilnik zna da bi ga žena ostavila ako bi on stalno bio agresivan prema njoj. Nakon svakog nasilnog čina on se izvinjava, kupuje joj poklone, ili je nežniji nego inače, pa je žena još uverenija da je problem u njoj, a ne u njemu. Ona ne veruje svojim očima i svojim ušima, racionalizuje ili romantizuje svaki njegov nasilni akt, smatra da je „ljubomoran jer je voli” i ne zna da svaki put kada oprosti batine, tone sve dublje u živo blato nasilja – objašnjava Tanja Ignjatović, psiholog Autonomnog ženskog centra, koja više od dve decenije radi sa žrtvama nasilja.
Ovaj stručnjak podseća da motivi žena za ostanak u nasilnoj vezi mogu biti veoma različiti – neke od njih život je uhvatio u druge „zamke” i one su u međuvremenu dobile decu, a ostale bez posla, neke su ekonomski zavisne od supruga, ali nemaju podršku od svoje primarne porodice, a nekada im i bračni savetnici poručuju „bolje nekakav otac deci, nego nikakav”. Neke imaju snažna religiozna uverenja koja ih sprečavaju da se razvedu, a nekad su toliko zastrašene pretnjama nasilnika da će ubiti nju ili decu ili da će dići ruku na sebe da ni ne pomišljaju o odlasku.
– Žene najčešće nemaju dobru procenu bezbednosnog rizika, odnosno osećaj da se nalaze u smrtnoj opasnosti. One čuju kada on kaže: „Ubiću te!”, ali misle da se to neće desiti, jer im je on i ranije pretio, pa ih nije ubio. Iskustvo govori da se on najčešće odlučuje na taj čin kada shvati da ga žena ostavlja, a neka istraživanja govore da se femicid obično dešava unutar tri meseca od odlaska žene. Zbog toga mora da se napravi veoma detaljan plan zaštite žrtve – nažalost, nekada se dešava da neka karika u lancu zaštite žrtve, koji čine policija, tužilaštvo i sud, jednostavno ne proceni dobro bezbednosni rizik. Neki misle da pretnje nasilnika nisu dovoljno ozbiljne, a neki veštaci ocenjuju da on nije sposoban za (samo)ubistvo – upozorava naša sagovornica i dodaje da će se devet od deset žena za pomoć prvo obratiti prijateljima, porodici i kolegama – ako je oni podrže, ona će zatražiti i pomoć institucija.
– Najveći strah žrtve jeste da je porodica neće podržati i da joj onda ni institucije neće pružiti pomoć. I one čitaju novine i znaju da su ustanove sistema često pretrpane poslovima, da imaju previše posla, a premalo zaposlenih i da im se može desiti da ne dobiju adekvatnu pomoć, što je realna strepnja. Mi znamo da u jednoj istoj instituciji mogu da naiđu na profesionalca koji će im pružiti adekvatnu pomoć, ali i na njegovog kolegu koji nema razumevanja za njenu situaciju. Uprkos dobro napisanim zakonima, u praksi nedostaje konkretna podrška žrtvi koja odluči da izađe iz situacije nasilja, a to je besplatna pravna i psihološka pomoć, pomoć prilikom zaposlenja ili novčana pomoć u dužem vremenskom periodu. Ova davanja su u nadležnosti lokalnih samouprava i njih omogućava svega nekoliko bogatih opština u Srbiji – objašnjava Ignjatovićeva.
– Svima su puna usta parola i poruka „prijavite nasilje”, a kada do toga dođe, žene često ostaju same. Ako nisu zaposlene, ne mogu da ostave decu u jaslama u vrtiću, a ne mogu ni da plaćaju troškove suđenja za nasilje u porodici, a ne mogu ni da prehrane porodicu. Samo pet odsto žena koje se obraćaju za pomoć Autonomnom ženskom centru ima platu veću od republičkog proseka. Ako nema podrške zajednice i porodice, žena će trpeti nasilje dok je on ne ubije – zaključuje Tanja Ignjatović.