Obama kao promena istorije

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 28. avgusta – Demokrate Amerike sinoć su promenile izbornu istoriju: za svog predsedničkog kandidata ozvaničili su Baraka Obamu (47) kao prvog crnca u finalu maratonskog nadmetanja za dolazak na čelo Bele kuće. Pred više od 70.000 ljudi na fudbalskom stadionu u Denveru, nominaciju treba da prihvati kasno večeras, uz pojačavanje simbolike povesne promene, jer se taj čin podudara sa obeležavanjem 45-godišnjice čuvenog govora Martina Lutera Kinga kojim je pokrenuta moderna faza borbe za crnačka prava i rasnu ravnopravnost.

Obamin uspon predstavlja i, takoreći, globalni prevrat. Prvi put se u u jednoj od demokratija zapadnog tipa do tako visokog političkog nivoa uzdigao predstavnik rasne manjine u zemlji sa izrazitom belačkom većinom. I ovde i širom sveta je, i stoga, povećano interesovanje do kakvog će rezultata dovesti taj pionirski prodor pred čijim su dovršenjem još – velike neizvesnosti, od kojih je samo jedna službeno imenovana u vidu Džona Mekejna (72), republikanskog predsedničkog kandidata.

Razapeti između osećanja da je „krajnje vreme za bitne zaokrete” i navike da se „sve promeni da bi ostalo isto”, Amerikanci su prilično podeljeni u podršci izbornim protagonistima ta dva kursa. Ankete daju malu prednost originalnostima Obame nad tradicionalnostima Mekejna…

Sinoć su se na denverskoj konvenciji, demokrate potrudile da originalnost svog favorita pretvore u uverljivost za najšire biračko telo. Načinili su, pri tom, višeslojni spektakl kako bi pokazali da nije tačno da su elitisti već partija masa i da prevazilaze unutrašnje podele koje prete. Prema istraživanjima, dobar deo klintonovaca bojkotuje obamovce i priključuje se mekejnovcima.

Vidanje rana, stečenih u dugom stranačkom izbornom obračunu između Obame i dugo favorizovane Hilari Klinton (60), prepušteno je najteže ranjenima, to jest poraženom bračnom paru koji je Belom kućom gospodario (politički i domaćički) od 1993. do 2001. Impresivnom retorikom je taj tandem, preksinoć Hilari, a sinoć Bil, pozvao na objedinjavanje stranačkih redova i „nedvosmislenu” podršku Obami koji treba da okonča „osam godina dug katastrofalan kurs republikanske izvršne vlasti, čiji nastavak oličava Mekejn”.

Poznati kao osobe „koje se nikad ne predaju”, Klintonovi su i izborni poraz, koji nisu očekivali, uspeli da, bar prigodno, upotrebe kao podstrek da održe svoj značaj. U skladu sa izrekom: „Kad ne možeš da pobediš protivnika, ti mu se pridruži”, oboje su, posle omalovažavanja rivala u toku svoje kampanje, sada pribegli davanju komplimenata Obami kao da im je „najrođeniji”.

Vrhunac dugo pripremane scenografije pripao je rivalki Hilari. Usred izjašnjavanja delegata saveznih država, u času kad je Obama ubrao pet puta više glasova od nje, ona je nastupila kao „vanredni kohezioni faktor”. Predložila je da se prebrojavanje obustavi i da se podrška Obami iskaže aklamacijom, jednodušno, što je i učinjeno bez evidentiranja eventualnih nesaglasnih glasova.

Spektakularnosti su doprineli i drugi detalji. Na primer, predlaganje i nominovanje predsedničkog kandidata demokrata, povereno je republikancu, disidentu iz Floride, kako bi se pokazalo da Obama prevazilazi stranačke omeđenosti…

Uz akte težnji da se premoste unutarpartijski i nacionalni raskoli, zaoštrene su, osetno, i diferencijacije. U tom pogledu, najistaknutiju ulogu odigrao je Džozef Džo Bajden (65) koji je sinoć, takođe upečatljivim oratorstvom, prihvatio nominaciju za potpredsednika SAD, i odmah primenio pravila agresivnosti nad rivalima, što se od pozicije koju je dobio i očekuje u izbornom nadgornjavanju.

Još konkretnije od Bila Klintona, Bajden je „raspaučio” po tekućoj izvršnoj vlasti Džordža Buša, kao i po Mekejnu kao „nastavljaču” strategije „velikih grešaka”, koja je dovela i do košmara u Iraku, kao i „osmeljivanja” Rusije da interveniše u Gruziji, pa i do drastičnog pada međunarodnog ugleda SAD za šta bi nova vlast u projektu demokrata našla „odgovarajuća rešenja”. Praktični smisao ovakvih opaski bio je da se dokaže da je Obama, u tandemu s prekaljenim Bajdenom, kvalifikovan za najveća spoljna iskušenja, i da republikanci nisu u pravu kad demokratskog predsedničkog kandidata prikazuju kao „žutokljunca, nedoraslog bezbednosnim i internacionalnim izazovima” (čemu u prilog ide anketa Si-En-Ena, u kojoj se znatno više poverenja kao potencijalni vrhovni komandant dobio Mekejn).

Obama, međutim, uživa uverljivo veću podršku u pristupu svakodnevnim mukama građana koje tište egzistencijalne nedaće. Od njega se, istovremeno, očekuje da konkretizuje svoj program i „zatre” primedbe rivala da je „više šoumen nego strateg”.

Očekuje se, ujedno, da Obama večeras sebe učvrsti kao „garanta bitnih promena”. U produženim neizvesnostima, izvesno je u ovom trenutku jedno: Obama će nastaviti da prijemčivom rečitošću uverava Amerikance da s njim ne bi bilo ono što je „već viđeno, a bolje da nije”. I da je on lično dokaz da može da se nastavi, sada uzdrmani, „američki san” i kad se tumba kadrovska istorija.