Majkama sa dvoje i više dece dati platu armijskog generala

Ljubivoju Ršumoviću (84), jednom od naših najznačajnijih pesnika i pisaca za decu, uručena je u Aranđelovcu nedavno Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, koju za rodoljubivo pesništvo dodeljuje Zadužbinsko društvo „Prvi srpski ustanak” iz Orašca, za „plemenit i igriv lirski iskaz ovovremenog rodoljublja”. Tada je predstavljena i njegova zbirka „Rodoljubivojeve pesme”.

Naš Ršum i dalje je u konkurenciji za prestižnu međunarodnu nagradu koja nosi ime švedske književnice Astrid Lindgren, a kako kaže, i Jasminka Petrović još jedno je ime na spisku mogućih dobitnika... On je odrastao uz pesme čika Jove Jovanovića Zmaja, a generacije današnje i bivše dece recituju njegove pesme kao iz rukava. Ršumović je objavio stotinu knjiga, autor je školskih udžbenika, radijski je i televizijski čovek, bio je direktor Pozorišta „Boško Buha”, predsednik KPZ Srbije, a jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića.

Koliko vam, pored svih međunarodnih i domaćih priznanja koje ste do sada dobili, znači i ovo, sa imenom Filipa Višnjića, za „Rodoljubivojeve pesme”?

Čovek teško može da pobegne od sujete, da savlada u sebi samoljublje, kada smisli takav naslov za knjigu. Kao da mu sam Bog šalje, poimenice, priliku da bude na visini tog zadatka. „Filip Višnjić” je postalo ime mitološkog  imperativa. Proradi mi odmah uspomena na dedu Stevana, koji uz gusle peva o početku bune na dahije! Pa onda „Boj na Mišaru” i „Boj na Čokešini”. Ali neminovno i na moje suze kad Marko Kraljević zakuka nad mrtvim neprijateljem... „Kuku mene do boga miloga, đe pogubih od sebe boljega!” Taj moralni vapaj viteške duše formirao je i moju mladu zlatiborsku dušicu, koja se upinje i danas da razume novu svetsku bestijalnu stvarnost.

Jedna od vaših najlepših i najviše citiranih dečjih pesama je „Domovina se brani lepotom”. Menja li se u vama, s vremenom, odnos prema rodoljubivoj poeziji, budući da su vremena u čitavom svetu sve teža?

To je naslov i cele poeme koja je izvedena u Šumaricama 1973. godine. Ali, pesma je s vremenom pobegla iz poeme i pridružila se, imenom i smislom, mom ekološkom pevanju. Uključila se u borbu za spasavanje ove šake zemlje, i šake naroda, na „brdovitom Balkanu”. Jedno vreme bila je u Bukvaru odmah iza Titove slike. Valjda je ostavila traga u sećanjima bivših prvačića, pevalo se o lepoti prirode, knjige, vaspitanja. U zahuktalom „novom svetskom poretku” bila je putokaz ka mogućem opstanku života na planeti, napadnutoj bombama i mržnjom.

Jedan ste od malobrojnih književnika po kome je za njegovog života jedna škola dobila ime, i to u Sopotu. Da li je i to za vas još jedno osobeno priznanje? Da li biste voleli da se ova škola po nečemu razlikuje od većine ili da u nečemu liči na vas?

Ona se i pre mog imena razlikovala od većine škola. Poštujući sve programe Ministarstva prosvete, ova škola je uvela mogućnost, i preporučenu potrebu, da se učenici bave svim sportovima, od fudbala i rukometa, pa do šaha i baleta, i dečaci i devojčice ravnopravno! Taj sokolski zaokret ka sportu, jedinstven u našem obrazovnom sistemu, godi mom sportskom imenjaku, dvojniku Tesli, kako me imenovala majka Milesa u vreme mog osnovnog školovanja, jer nisam ispuštao knjigu iz ruku.

Čitav život posvetili ste najmlađima, zaštitnik ste prava deteta. Kako decu sačuvati u svakodnevici, na internetu, od pojedinih medija, pa i od druge dece?

Decu ne treba čuvati od „pojedinih” medija, već od bahatih vlasnika privatovizija, koji prodaju dušu đavolu, umesto da dušu čuvaju za svoje, i naše mladunce. Lako je to reći, ali teško sprovesti. Možda bi pomoglo, ako kolege novinari ne bi o tome pisali tako dramatično i katastrofično. Marija Montesori ja proročki izjavila: „Na nama je da rodimo bebu, a beba će sama od sebe stvoriti čoveka.” Kako? Tako što bismo se ugledali na druga živa bića: vodili računa o bebama dok su bebe, pomažući im usput da ovladaju srpskim jezikom i radnim navikama, učeći ih da se same o sebi staraju. Tako što bismo majkama sa dvoje i više dece dali platu armijskog generala, kao što neke zemlje već rade. Tako bismo sačuvali pleme, ovu šaku naroda i zemlje, koji čine Srbiju.

Kako reagujete na vršnjačko nasilje, koje je rešenje za to?

Rešenje je u školi u Sopotu! Mladi ljudi moraju negde i nekako da potroše nabujalu, mladalačku energiju. U nekom takmičenju, na nekom izletu u prirodu i „život”... Na nekom ljubavištu i zagrljajnosti! Vršnjačka nasilja se najčešće događaju u školi, ili negde oko škole... To su izlivi nezadovoljstva zbog nezanimljivih školskih uslova, sa jedne strane, i rogobatnih školskih programa sa druge strane. Velika je odgovornost nastavnika, koji bi da se bave samo mirnom decom, poslušnom, a ne žele da se upuštaju u probleme onih neposlušnih.

Zdravo društvo je, pored ljubavi, najvažnije za jedno lepo odrastanje, a to označava mnogo stvari. Da li je stvaranje tog zdravog društva nedostižni ideal za odrasle?

Mnogo je zabrana, koje mladi ljudi, s pravom, smatraju nepravednim. Vaše „zdravo društvo” podrazumeva ljubav, kao najvažnije za odrastanje... To je fraza... Moglo bi se nabrojati mnogo slučajeva da to „zdravo društvo”, i ta „ljubav”, potpuno uguše, onesposobe čak, mladog čoveka nerealnim ponašanjem, pa i nepravdom koja se pojavi u takvim slučajevima. „Zdravo društvo” bez učešća mladih ljudi, ja bih pre zvao nezdravim.

Kako mlade motivisati da ostanu u Srbiji, umesto što posle završenih škola biraju zemlju u koju će otići?

Pre nego što kupe kartu za odlazak, treba im dati šansu da ne idu. Našim mladim ljudima, stručnjacima, dati subvencije da ostanu. Kupiti ih pre nego što oni kupe tu prokletu kartu za odlazak.

Čovek ste više medija, kao što je to bio i vaš prijatelj Duško Radović. Koliko su vam značili prijateljstvo sa njim i njegov uticaj?

Duško je bio prijatelj velikom broju mladih ljudi, jer je on bio škola! Moje prijateljstvo sa njim je, maltene, mitološko za mene. Sarađivali smo kad sam bio u trećem razredu osnovne škole u Ljubišu, a da to nismo znali. Ja učiteljici Milici Vođević dam pesmuljak „Zlatibore, ti si zlato, ja te volim zato”, ona Dušku u „Pionirskim novinama” to prosledi, a Duško na moje ime pošalje poklon, grafitnu olovku sa gumicom za brisanje, jedinstvenu na Zlatiboru. Sve drugo naše drugovanje, svodilo se uglavnom na literarnu saradnju profesora i đaka u toj školi.

Mnoga deca odrastala su uz „Fazone i fore” i druge emisije koje ste kreirali zajedno sa decom. Kakvo je vaše sećanje na ovaj kreativni period, koje su najveće lekcije koje ste naučili od najmlađih?

Kad sam oterao sam sebe sa Televizije Beograd, bio sam „slobodni umetnik”, na izvol’te. Tako se dogodilo da mi Pero Zubac, urednik u TV Novi Sad, ponudi pola sata televizijskog vremena, da „nešto smislim za decu”. Prihvatio sam, i sa svojim sinovima smislio taj format, do tada neviđen u programima naše televizije. Junaci serije, Raša Popov u ulozi Ludog Pronalazača, Mira Karanović u ulozi Alapače, dečji fazoni u ulozi vaspitnoj, i dečje fore u obrazovnoj ulozi. Ja sam pisao scenarija i režirao jedno vreme. To se primilo, pa smo to radili i za druge televizijske kuće, kada smo „donovosadili” Vojvođanima.