Zveckanje oružjem umesto medaljama

U Staroj Grčkoj su zaraćene strane sklapale primirje da bi se održavale Olimpijske igre, a danas se sport koristi da bi se zaratilo s „nepravilnom politikom”. Ali, i sadašnja demokratija se razlikuje od antičke.

Vrlo dobro se sećamo kakvu su nepravdu doživeli naši sportisti devedesetih godina. Zato nam je lakše da shvatimo da se zabranom ruskim (i beloruskim) reprezentativcima da učestvuju na međunarodnim takmičenjima nastoji da se izazove kod njih nezadovoljstvo, koje bi moglo da podstakne pobunu (ili bar neposlušnost) protiv Putina (i Lukašenka).

Pre dva i po meseca u britanskom „Gardijanu” je osvanula kolumna ministra kulture Ukrajine Oleksandra Tkačenka, kojom poziva saveznike te zemlje na bojkot ruske kulture i otkazivanje od izvođenja dela Petra Iljiča Čajkovskog dok traje „krvava ruska invazija”. Možda nekome zasmeta što je genijalni kompozitor na umetnički način ovekovečio što je ruska vojska proterala sa svoje zemlje Napoleonovu (Uvertira 1812) ili što je komponovao „Slovenski marš” (izvorno „Srpsko-ruski marš”, nadahnut nekim našim pesmama, među kojima je i „Rado ide Srbin u vojnike”) za dobrotvorni koncert za ruske dobrovoljce u srpsko-turskom ratu 1876.

Šta ako baš „1812” ruskim olimpijcima 2024. bude zamena za državnu himnu, koja im je bila zabranjena u Tokiju 2021? Ne bi bilo prikladno da se čuje na Olimpijskim igrama u Parizu, jer veliča rusku pobedu nad Francuzima.

To neće biti moguće jer genijalnog Čajkovskog, tvorca iz 19. veka, isključuju iz svetske baštine zbog događaja iz naših dana!? Čak i neki ljudi iz „sveta kulture” ne samo što podržavaju da se „u ime liberalnih vrednosti” čini zločin nad kulturom već i pozivaju na to.

Ali, to kao da nije dovoljno. Sada treba osakatiti i ruski sport, jer je i to Putinova „platforma za promociju smrti” i zato treba, ni krive ni dužne, kazniti stotine ruskih olimpijaca, oduzeti im pravo koje im pripada (i po „Olimpijskoj povelji”). Da ironija bude veća, neki nekadašnji olimpijci su najglasniji u hajci na Rusiju, jer ciljaju na to da se njenim sportistima zabrani učešće u Parizu.

Zbog doping afere Rusi i Ruskinje su kolektivno kažnjeni, pa u Riju 2016. nisu mogli da učestvuju u atletici, a u Tokiju 2021. je ruskim olimpijcima oduzeto pravo na nacionalna obeležja. Nije im dozvoljeno da im „Kaćuša” bude zamena za himnu zato što je „suviše ruska” (simbol je sovjetske pobede u Drugom svetskom ratu). Rusi su se tada dosetili da umetnost ne zna za granice i da Čajkovski pripada celom svetu. I tako je svet 20 puta (toliko je Rusija osvojila zlatnih medalja u Tokiju) slušao „Koncert za klavir i orkestar broj 1”.

Kakva promocija kulture na najvećoj smotri sporta... Međutim, samo šest meseci kasnije simfonijski orkestri u Japanu su počeli da otkazuju Čajkovskog, jer „Uvertira 1812” veliča pobedu ruske vojske protiv Napoleona!?

Sad, kad se Čajkovski potiskuje iz svetskog umetničkog nasleđa, Rusi bi za 23. Olimpijske letnje igre morali da potraže novu zamenu za himnu. Šta ako odaberu nešto od Riharda Vagnera, po kome je nazvana ruska privatna vojna kompanija koja se veoma istakla u borbama u Donbasu? Doduše, možda slavnom nemačkom kompozitoru, savremeniku Čajkovskog, ne bude pokazan crveni karton, jer je lično Hitler veličao njegova dela.

Međunarodni olimpijski komitet (MOK) nalazi se, pred jednim od najvećih izazova u svojoj istoriji, posle svih bojkota koje je pregrmeo, terorističkih napada, političkih pritisaka, pandemija... Mi, u Srbiji, najbolje znamo kolika je cena zloupotrebljavanja sporta u političke svrhe i gaženja olimpijskih principa. Uoči Olimpijskih igara u Barseloni 1992. našima su skinuli nacionalni grb, primorali ih da zalepe na dres IOP, jer su preimenovani u „nezavisne olimpijske učesnike”(Independent Olympic Participants) i zabranili im da se takmiče u ekipnim sportovima. Sportisti su kažnjeni kao da su ratni huškači.

Pod izgovorom da Rusija kao država dopinguje svoje sportiste na Olimpijskim igrama u Riju, ceh je platila i petnaestostruka svetska rekorderka u skoku s motkom Jelena Isinbajeva, iako nikada nije bila dopingovana, zbog čega je sportski svet ostao uskraćen za još jedno njeno vrhunsko dostignuće. Zašto nije postupljeno po propisima – doping test posle takmičenja, pa ko se ogrešio neka ispašta.

U „Osnovnim principima olimpizma” (Olimpijska povelja) naglašeno je i to da je „bavljenje sportom ljudsko pravo, da svaki pojedinac mora da ima mogućnost da se bavi sportom, bez diskriminacije bilo koje vrste, da sportske organizacije treba da primenjuju političku neutralnost”...

Nedavno je MOK – s jedne strane pod teretom svojih principa, a s druge pritisnut odozgo da je sve rusko nepoželjno – smogao snage da odškrine kapije Pariza ruskim sportistima. Nagovestio je da bi oni za olimpijske vize mogli da se bore u azijskim kvalifikacijama.

To je izazvalo revolt ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog („to bi, na neki način, bila poruka da je teror prihvatljiv”). Savetnik šefa njegovog kabineta Mihajlo Podoljak je ocrnio MOK kao niko do sada („Time se promovišu nasilje, masovna ubistva i uništavanje, Rusija bi dobila platformu za promovisanje genocida”), a i njegovog predsednika: „Očigledno je da (ruski) novac koji kupuje olimpijsko licemerje nema miris (ukrajinske) krvi. Tako je, gospodine Bah!”

Ukrajinska vojska (i naoružane formacije oko nje) prolivala je (i proliva) krv stanovnicima Donbasa. Zar je trebalo da zbog toga ukrajinski sportisti budu uskraćeni za Rio 2016. i Tokio 2021, ili Pariz 2024?!

MOK je najoštrije odbacio „ovu i ostale klevete”. Organizatori Olimpijskih igara u Parizu ističu da će se pridržavati isključivo stavova koje zastupa MOK, dok se 35 država (među njima SAD i Nemačka) – kako su ovih dana prenele svetske agencije – izjasnilo protiv učešća ruskih i beloruskih olimpijaca. Odmah se ispostavilo da na tom onlajn sastanku 35 ministara nisu svi mislili isto! Ministar sporta Australije Anika Vels podržala je stav MOK-a da se „potraži put za takmičenje ruskih i beloruskih sportista pod striktnim uslovima neutralnosti”.

Najviši odbor MOK-a je na svom poslednjem sastanku naglasio nešto što bi trebalo da bude Sveto pismo za sport:

„Poštovanje prava svih sportista da budu tretirani bez ikakve diskriminacije, u skladu s Olimpijskom poveljom. Vlade ne smeju da odlučuju koji sportisti mogu da učestvuju na kom takmičenju, a koji ne mogu. Nijedan sportista ne treba da bude sprečen da se takmiči samo zbog svog pasoša...”

Međutim, pitanje je kako će se sve završiti jer i MOK neke stvari u vezi s kojima ne bi trebalo da bude pregovora stavlja pod navode i kao da sprema odstupnicu u slučaju da pritisak na njega bude nepodnošljiv. Jer sledi i drugi deo saopštenja:

„Stoga bi trebalo dalje tražiti put za učešće sportista na takmičenju pod strogim uslovima... Sportisti bi učestvovali na takmičenjima kao ’neutralni’ i ni na koji način ne bi predstavljali svoju državu ili bilo koju drugu organizaciju u svojoj zemlji... Pozdravljamo i cenimo ponudu Olimpijskog saveta Azije da se ovim sportistima (ruskim) omogući pristup azijskim takmičenjima.”

Ceo jedan kontinent, i to najveći, ne vidi nikakvu smetnju da prihvati ruske olimpijce. Treba li još neki dokaz da stav o kolektivnoj krivici sportista nije univerzalan. Zar je Amerikance trebalo izbacivati s takmičenja kad god je njihova država silom zavodila red po svetu i uspostavljala „demokratiju”?

Ono što bi trebalo staviti pod lupu jeste šta su strogi uslovi. Predsednik Olimpijskog komiteta Rusije Stanislav Pozdnjakov predoseća da bi jedan od uslova za učešće ruskih sportista u Parizu mogao da bude njihovo izjašnjavanje protiv „specijalne vojne operacije” u Ukrajini.

– Rusi moraju da učestvuju pod istim uslovima kao i sportisti iz drugih zemalja. Ne prihvatamo dodatne uslove i kriterijume, posebno one koji uključuju neku vrstu političke komponente koja je apsolutno neprihvatljiva za olimpijski pokret – izjavio je Pozdnjakov za Tas i sasvim je u pravu ukoliko je nekome još stalo do toga da se poštuje Olimpijska povelja.