Olimpijada kao politička pozornica

Zbog rata u Ukrajini ruske reprezentacije i klubovi isključeni su iz svih međunarodnih takmičenja. Fudbaleri su, na primer, odstranjeni u toku razigravanja u kvalifikacijama za prošlogodišnje Svetsko prvenstvo, u tenisu se takmiče bez državnih obeležja... Ipak, prava pozornica za političke poruke skoro od samih početaka su Olimpijske igre.

U Londonu 1908, na 4. Olimpijskim igrama, nagovestilo se kako će to biti kad se zauzmu nepokolebljivi stavovi. Tad je uvedeno da na ceremoniji otvaranja jedna za drugom idu povorke sa stegonošama na čelu. Na stadionu Vajt siti, sagrađenom za 68.000 gledalaca za deset meseci, u defileu se Rusija nije pojavila, a naložila je samostalnom timu Velikog Vojvodstva Finske, delu svoje imperije, da prođe pod carskom zastavom. Finci su to odbili, pa su prodefilovali bez ikakvog obeležja.

Američki sportisti su se uvredili zato što su umesto njihove zastave (i švedske) na stadionu istaknute kineska i japanska, a te dve zemlje nisu ni učestvovale. Kršeći običaj o ukazivanju poštovanja domaćinu, izrazili su protest tako što njihov barjaktar Ralf Rouz (osvajač zlatne medalje u bacanju kugle) nije spustio zastavu koračajući ispred kralja Velike Britanije i Irske Edvarda Sedmog u loži.

U Antverpenu 1920. prvi put su izopštene neke zemlje. Listom je prihvaćeno zalaganje Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) da se učešće zabrani Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj, Bugarskoj i Turskoj, poraženima u Prvom svetskom ratu. Posle Drugog svetskog rata opet su ceh platili nemački sportisti, a 1948. su kapije Londona bile zatvorene i za japanske olimpijce.

Zvaničan razlog da se odbije Sovjetska Rusija bilo je to što nije prihvatila dugove carske vlasti. Sovjeti nisu dali da se emigranti posle revolucije 1917. smatraju zastupnicima u MOK, a pogotovo ne knez Lav Urusov, jedan od najboljih ruskih tenisera svog doba, kasnije diplomata. Predlagao je da Rusiju predstavljaju iseljenici, a u Parizu 1924. uporedo i emigrantski i sovjetski tim, što nije podržano.

Za te Olimpijske igre je upućen poziv Sovjetskom Savezu preko Francuskog radničkog sportsko-gimnastičkog društva. Odgovor je bio odričan, jer je posrednički odnos s olimpijskim pokretom smatran neprihvatljivim. U zvaničnom obrazloženju je navedeno da se SSSR protivi daljem isključenju nemačkih takmičara, držeći da su okajali grehe za rat za koji nisu krivi (Nemačka vraćena u Amsterdamu 1928). SSSR se pojavio tek u Helsinkiju 1952.

Berlinu su Olimpijske igre za 1936. poverene 1931, u vreme Vajmarske republike. Dve godine zatim na vlast dolazi Hitler. Digli su se glasovi da se takmičenje premesti iz prestonice Trećeg rajha u drugu zemlju. Zaživele su kampanje za bojkot igara u totalitarnoj rasističkoj državi, nespojivoj s načelima olimpizma. Talas je zahvatio i Jugoslaviju. U „Politici” je 5. aprila 1936. osvanuo naslov „Stotinu najpoznatijih beogradskih sportista protestuju protiv duha iduće olimpijade”.

Nemci nisu sedeli skrštenih ruku. S berlinskih ulica su uklonjene parole protiv Jevreja, a onda je u goste pozvan Pjer de Kuberten. Otac Olimpijskih igara, počasni predsednik MOK, toliko je bio očaran onim što je video da je u živopisnom govoru na nemačkom državnom radiju nazvao Hitlera jednim od najboljih kreativnih duhova svoje ere.

Za njim je stigla posebna verifikaciona komisija. Predvodio ju je Everi Brendidž, predsednik Olimpijskog komiteta SAD, koji je ocenio da je bojkot ideja tuđa Americi, da je politizacija Igara obična zavera i da Jevreji moraju da shvate da ne mogu koristiti Olimpijadu za oružje u borbi s nacistima. Neoborivo je dokazano da je potonji glavni čovek MOK (1952–1972) bio među vodećim pobornicima hitlerovske ideologije u svojoj zemlji...

U olimpijskoj istoriji najpoznatiji primeri potpunog ili delimičnog bojkota su Olimpijske igre u Moskvi 1980, kada su SAD i njihovi saveznici odlučili da tako kazne SSSR za vojnu intervenciju u Avganistanu, kao i u Los Anđelesu 1984, kada im se Sovjetski Savez sa državama pod njegovim uticajem revanširao. Bio je to izraz hladnog rata između zapadnog i istočnog bloka.

Ipak, najčešće su mu pribegavale zemlje trećeg sveta. Posleratni sukobi prvo su doveli do bojkotovanja Olimpijskih igara u Melburnu 1956. Zbog Suecke krize nije došao Egipat, a ni Irak, Kambodža i Liban, koji su ga podržali u trostranoj agresiji Velike Britanije, Francuske i Izraela. Napetost u Mađarskoj opredelio je na bojkot Španiju, Švajcarsku i Holandiju, a mađarski sportisti su odbili da se takmiče pod zastavom tadašnje države, smatrajući je nedemokratskom tvorevinom, već su uzeli obeležja iz 1918. Neki se nisu ni vratili u domovinu. Narodna Republika Kina nije htela da učestvuje, jer je pozvana i Republika Kina (Tajvan ili Formoza) kao nezavistan subjekt.

U Tokiju 1964. izbačena je Južna Afrika zbog aparthejda. Dve godine ranije Indonezija, domaćin Azijskih igara, nije dozvolila učešće Izraelu i Tajvanu, pa je MOK oduzeo ovlašćenja njenom olimpijskom komitetu. Predsednik Sukarno je objavio da njegova zemlja organizuje alternativne igre, što je automatski značilo da takmičari otuda neće moći u Tokio. U olimpijsko selo nije pušteno 11 Indonežana i šest sportista Severne Koreje. Obe zemlje su se povukle.

U Montrealu 1976. na inicijativu Republike Kongo i Tanzanije 26 afričkih zemalja su napravile svojevrsnu koaliciju za bojkot. Povod je bila ragbi utakmica Novozelanđana u Južnoj Africi. Od MOK je zahtevano da se Novi Zeland izbaci s Olimpijskih igara, ali je to odbijeno s obrazloženjem da ragbi nije među olimpijskim sportovima. Iz podsaharske Afrike su učestvovali samo Senegal i Obala Slonovače. Bojkotu su se pridružili Irak i Gvajana. Kanada je zabranila Tajvanu da dođe, jer ga nije priznavala za samostalnog. Posle tih Olimpijskih igara Narodna Republika Kina je dobila pravo da bude jedini predstavnik kineskog sporta.

Nagrada za bojkot 125.000 dolara

U Atini 2004. oreol iranskog narodnog junaka je stekao džudista Araš Mirasmaeli, barjaktar na otvaranju. Jedan od favorita za zlato se povukao iz završnih borbi jer je trebalo da se bori s Izraelcem: „Uprkos odličnoj formi odbijam da se takmičim dalje u znak solidarnosti s patnjom naroda Palestine”. Država ga je nagradila sa 125.000 dolara, isto kao i svoja dva stvarna olimpijska pobednika. 

Doping optužbe

Posle Zimskih olimpijskih igara u Sočiju 2014. Rusija je osumnjičena da dopinguje svoje sportiste, a kazne su zasnovane na optužbama prebega Grigorija Rodčenkova, bivšeg šefa ruske antidoping laboratorije (RUSAD). Na Olimpijskim igrama u Riju 2016. od ruskih atletičara je dozvoljeno učešće samo skakačici udalj Darji Klišinoj, koja je od 2013. živela u SAD.