A šta će biti ako pobedi Rusija?

„Šta ako pobedi Rusija?”, pitanje je koje sve češće lebdi na usnama analitičara aktuelnih dešavanja u Ukrajini. Ratni sukob u bivšoj sovjetskoj republici destabilizovao je ne samo prostor centralne Evrope, nego se u proteklih skoro godinu dana raširio u meri koja ga je dovela na samu ivicu svetskog sukoba. To je i razlog što se u medijima sve češće citiraju izjave pojedinih svetskih zvaničnika po kojima bi Ukrajina ipak trebalo da se suoči s neminovnim, da prihvati sadašnje stanje na terenu, prilagodi mu se i potom, uz obilatu zapadnu pomoć, pokuša da sanira posledice razaranja i krene u novi život.

Kako piše češki publicista Vilem Barak, tri su moguća scenarija okončanja rata u Ukrajini: okupacija celokupne teritorije suseda od strane ruskih snaga, zamrzavanje konflikta na sadašnjoj liniji razdvajanja, ili postizanje mirovnog sporazuma koji bi bio saglasan s interesima Kremlja. To, praktično, podrazumeva konačnu aneksiju dela ukrajinske teritorije na kojem živi većinsko rusko stanovništvo, pristajanje ostatka bivše sovjetske republike na neutralni status, odustajanje od članstva u NATO-u i drugim vojnim savezima, kao i razoružanje ukrajinske armije.

Ako se ima u vidu činjenica da je Ukrajina druga po veličini evropska država sa oko (predratnih) 45 miliona žitelja i da je smeštena u samom centru Starog kontinenta, jasno je da, šta god da odluči rukovodstvo u Kijevu, posledice te odluke imaće odjeka na celom evropskom prostoru. Tačnije, one su u velikoj meri počele da se osećaju još onog trenutka kada su države tzv. Zapada odlučile da Rusiji uvedu ekonomske sankcije, nadajući se da će je tim potezom oslabiti u onoj meri u kojoj bi rat koji vodi Moskva postao – neisplativ.

Analitičar Timor Sergejcev ide i korak dalje. Po njemu, ruska pobeda označila bi i dezintegraciju ukrajinskih političkih i socijalnih struktura, kulturnih i obrazovnih institucija, nasilnu promenu jezika, nacionalnih osećanja, religije, fizičku likvidaciju političke elite, deportacije... Dakle, sve ono što se, kako kaže, već sada dešava na ukrajinskim teritorijama koje se od 24. februara 2022. nalaze pod ruskom kontrolom, i isto ono čemu je bio izložen ruski živalj u Donbasu, Zaporožju i Hersonu dok je ta kontrola bila u rukama vlasti iz Kijeva.

Ovako ekstremni stavovi svakako nisu karakteristični za opštu atmosferu u zemlji Volodimira Zelenskog, ali na neki način ukazuju na dubinu nepoverenja koje se usadilo između dojučerašnje braće. Govori i o tome da iza ovog rata stoji jasan pokušaj pojedinih zapadnih centara moći da Ukrajinu u potpunosti izvuku ispod uticaja Rusije i ruske globalne politike, dajući joj status koji je doskora imala Poljska, a kojoj je istovremeno obećan strateški status dosadašnje Nemačke.

S druge strane, ne treba smetnuti s uma da ovaj sukob, tačnije tzv. proksi rat koji su SAD i NATO pokrenuli protiv Rusije, nije tek jedna od krivina na relaciji zapad–istok, već ozbiljna prepreka sa, za sada, nesagledivim posledicama i po jednu i po drugu stranu. Kraće rečeno, čeka nas potpuno novi raspored moći, onaj koji će u velikoj meri poremetiti unutarevropske odnose, zahtevajući od svake zemlje ponaosob da se zapita u kakvom svetu želi da živi i kako da definiše sopstvenu budućnost.

Neki već ublažavaju retoriku, sve je više priča o tome da u evropskim zemljama moraju da vode računa i o sopstvenoj odbrani a ne samo o ukrajinskoj, da baš i nije poželjno prelaziti naznačene „crvene linije”, da bi se trebalo pomiriti s činjenicom da je Rusija vojno daleko nadmoćnija od suseda i da je, na kraju krajeva, ono što u mirnim vremenima isporučuju dve zaraćene privrede i te kako važno i drugima.

U preraspodeli globalne moći svakako ne bi trebalo zaobići tragediju koja je ovih dana zahvatila Tursku i Siriju. Prema nekim procenama, broj potencijalno poginulih u razornom zemljotresu daleko premašuje brojku od 100.000. Pritom, vidljiva je različitost pojedinih zemalja u gledanju na celu dramu, na spremnost da se ugroženima pruži pomoć, na saosećajnost. A ovakvi događaji često utiču na stvaranje novih saveza i jačaju odlučnost da se stvari menjaju nabolje.

Rusija je uoči godišnjice konflikta u Donbasu najavila da je spremna na razgovore o okončanju rata. Naravno, uzimajući u obzir stanje na terenu, raspoloženje javnosti u obe zemlje, ali i globalno, što podrazumeva i činjenicu da tri četvrtine sveta ne žele da budu deo rusko-ukrajinskog nesporazuma, ali svakako žele da iz njega izvuku pouku.

Žestina razaranja s kojim je suočena Ukrajina mogla bi da bude umanjena jedino pristajanjem predsednika Volodimira Zelenskog na diplomatsko rešenje krize. Podsetimo, takve inicijative iskazivane su sa strane Moskve tokom prošlogodišnjih pregovora u Belorusiji i Turskoj. Nažalost, za njih tada nije bilo dovoljno sluha. Uglavnom zbog pritisaka sa strane SAD i Velike Britanije. U Kijevu su konflikt pokušali što više da produže, ali za to danas kao da više nema posebnog entuzijazma.