Rat uživo ili istorija koja se ponavlja

Vrag je odneo šalu – ako je šale uopšte bilo. Pred prvu godišnjicu ukrajinskog rata jedino što se sa priličnim pouzdanjem može reći jeste da na vidiku nisu ni mir ni primirje. Naprotiv. Pre bi se, da parafraziramo onu dečju novogodišnju pesmicu, moglo reći da treći svetski rat „kuca na vratima”. A moguće i da smo i već dobrano u njemu.

Ako je neko u Moskvi uopšte imao iluzije da će se „prošetati” kroz Ukrajinu, ljuto se prevario. Ono što je trebalo biti vremenski ograničena „specijalna vojna operacija” pretvorilo se u odsudni boj sa neizvesnim tokom, koji je, da se ne lažemo, pokazao ogromne slabosti u organizaciji i funkcionisanju ruske države i vojske. S druge strane, ako je neko u Vašingtonu, Londonu, Parizu ili Briselu mislio da će sankcije Rusiju politički izopštiti, a ekonomski „baciti na kolena” takođe mora sebi priznati da od toga nema ništa.

Zapravo, moglo bi se reći da je ovaj rat u svom dosadašnjem trajanju razotkrio ograničenost i tanak nivo čitave oficijelne vojnoanalitičke „struke” na obema stranama, na sličan način na koji je pandemija virusa korona to demonstrirala kada je reč o medicini, zdravstvenoj politici i zdravstvenim sistemima širom sveta.

Elem, Putin nije umro, Rusija se nije raspala u unutrašnjim sukobima, a njena vojska nije ostala bez municije i hrane – kao što su samouvereno  prognozirali bezbrojni „eksperti” po zapadnim i srpskim medijima i društvenim mrežama.

Ali nije bilo ništa od bezbroj puta najavljivanih ruskih „odlučujućih ofanziva” i „kotlova”. Naprotiv. Bilo je nekoliko više nego bolnih udaraca, poput potapanja „Moskve”, komandnog broda ruske Crnomorske flote,  ili podosta haotičnih „taktičkih povlačenja” iz Kijevske i Harkovske oblasti (pa, i Hersona). I prilično je jasno da se ovaj rat rasteže ne zato što ga Rusija „namerno odugovlači” zato da bi što temeljnije „skrckala” ukrajinske snage i oružje iz zapadnih vojnih arsenala (što je najnovija omiljena mantra u redovima srpskih, vazda preoptimističnih vojnih i geopolitičkih stručnjaka i „stratega”), nego zato što, naprosto, još nije u stanju da ga pobedonosno završi. Možda će biti. Ali se za sada čini da je duboko zaglavljena i da će do eventualne pobede još mnogo vode proteći Dnjeprom – a o Dnjestru i Dunavu da i ne govorimo.

Rusija trenutno doslovno bije bitku ne samo za status velike sile nego i za svoj goli geopolitički opstanak na evroazijskom prostoru. I ne ratuje samo protiv Ukrajine, već i čitavog „kolektivnog Zapada”, koji se više ili manje entuzijastično (ili pod „mus”) postrojio iza Kijeva, NATO-a i američke vojne i političke dominacije. Da je to tako već duže vreme govore i razni politički faktori u Moskvi (Medvedev, Patrušev, Lavrov), ali kao da do sada nisu izvučeni adekvatni zaključci iz te činjenice na koju i sami ukazuju. Inače ne bi krenuli sa svega 150.000 vojnika i sa, ispostavilo se, katastrofalno površnim i pogrešnim obaveštajnim procenama.

Nije došlo do „ustanka naroda” ni u Ukrajini, ni u centralnoj i zapadnoj Evropi , niti je „general Zima” prelomio rat na rusku stranu. Evropa se nije smrzla bez ruske nafte i gasa, mada ekonomski –sa Nemačkom na čelu – jeste platila i plaća najveću cenu rata u kojem glavno kolo vode SAD, Britanija, Poljska i tri baltičke republike.  Konačno, nijedan od zvanično proklamovanih motiva i ciljeva ruske operacije – „demilitarizacija i denacifikacija Ukrajine”, kao i „zaštita stanovništva Donbasa od genocida kojem su bili izloženi” – nije još ni blizu ostvarenja. Štaviše, Rusija za sada ne uspeva da osigura punu bezbednost građana čak ni unutar svojih predratnih, a kamoli novoproglašenih granica.

Sve u svemu, istorija se izgleda ponavlja, i to kako generalno, tako i iz naše uže i lokalne perspektive. Opet smo, uz par izuzetaka, okruženi zemljama i narodima koji nam ne misle dobro, a koji iza sebe imaju najmoćniju svetsku političku i vojnu grupaciju. A Rusija je u problemu i geopolitički trenutno vrlo daleko. S tim što je poslednji put – četrdesetih godina prošlog veka – središte osovinske sile okrenute protiv nas bila Nemačka, a danas su to SAD.

I sada, kako i tada, imamo relativno slabo i kolebljivo rukovodstvo koje se očito povija i lavira pod spoljnim pritiskom, ali ipak nastoji da očuva kakvu-takvu neutralnost u akutnom ratnom požaru. I imamo agenture koje to ne dopuštaju, nego pošto-poto pokušavaju da nas mobilišu u službi svojih interesa i navedu da se, pod firmom „EVRO-integracija i boljeg života” , faktički odreknemo Kosmeta i Republike Srpske, kao i da se okrenemo protiv Rusije.

Naravno, postoje i razlike. Ma koliko se zapadna propagandna mašinerija trudila da ga takvim predstavi, Putin nije nikakav Hitler i ne ratuje da „pokori svet”, već se bori i muči da povrati makar deo teritorije i naroda koje su njegovi sovjetski prethodnici, potezom pera, lakomisleno ostavili izvan ruskih granica. A nije ni Staljin, ni u dobrom ni u lošem smislu te analogije, niti da pravi „gulage”  niti da pobedonosno maršira do Berlina, pa i dalje ako treba. Nije ni Zapad nacistička Nemačka, ma koliko da se ponekad služi sličnom „argumentacijom” i pogotovo prema nama ophodi sa brutalnošću i arogancijom. Uostalom, ako ništa drugo, neće nas ponovo bombardovati i streljati „sto za jednog”. Što, razume se, nije prevelika uteha, ali jeste još jedan u nizu razloga zbog kojih i sada odgovor na pritisak i pretnje treba da bude isti: ne  – ultimatumu, uceni i okupaciji.

Samo, ovog puta, bez građanskog i bratoubilačkog rata, molim.

Urednik NSPM-a  i bivši narodni poslanik