Igra mišića i uma do iscrpljenja

73. BERLINALE

Berlin – Iman živi sa suprugom Marijam i svoje dve ćerke u Švedskoj, seleći se u razne hostele za izbeglice. Pošto je pobegao iz Irana iz straha od progona, on traži načine da porodici obezbedi boravak i poveća njihove šanse za azil, krši obećanje dato ženi i pridružuje se lokalnom švedskom rvačkom klubu. Počinju da se pojavljuju glasine i Iman se ponovo susreće sa problemom i strahom, zbog kojih je i pobegao iz domovine...

Ovo je u najkraćem siže najnovije filmske priče dansko-švedskog reditelja Milada Alamija, Iranca rodom, koji je i sam još kao dete bio azilant, te su mu dobro poznate mnoge izbegličke priče. Jednu od njih ispričao je u debitantskom filmu „Šarmer”, sa kojim je 2018. godine pobedio na 46. Festu u Beogradu, a ovu drugu nazvanu „Protivnik” svetski premijerno predstavlja na 73. Berlinalu u okviru programa „Panorama”. I on je samo još jedan od mnogih Iranaca iz dijaspore čiji su filmovi prisutni ove godine u Berlinu.

Novi Alamijev film prikazuje emocionalni i fizički sukob sa neizrečenim, sa onim što se krije i što se u Iranu smatra skarednim i teško kažnjivim. Filmski junak, vrhunski rvač (u izvanrednom izvođenju poznatog glumca Pejmana Madija) imao je aferu sa klupskim kolegom, a drama koja se odvija pred očima gledalaca osim ovlašnih homoseksualnih nagoveštaja mnogo više otkriva kako složena društvena dinamika može uticati na unutrašnje biće pojedinca.

U susretu za „Politiku” Alami otkriva da je ideja za „Protivnika” nastala odmah posle „Šarmera”, jer su ga i dalje zanimale teme muškosti, intimnosti i nasilja, ali i svet protivnika – ne samo sportskih već i životnih.

– Nije postojao samo jedan slučaj kojim sam bio inspirisan da napišem ovakav scenario. To je više bila ideja slobode na dubljem nivou, nešto poput kritike društva poput iranskog koje nije slobodno društvo, ali i otvaranje pitanja šta nesloboda čini ljudima. Rvanje je tako velika stvar u Iranu, to je iranski nacionalni sport. To je takođe jaka slika Iranca kao borca i tu sliku možemo razbiti, kaže Alami, koji je za potrebe svog filma duboko istraživao rvački sport.

– Želeo sam da razumem koliko je to fizički iscrpljujuće i koliko je to igra uma. Gotovo se borite sami sa sobom. Veoma je lepo, skoro kao ples. Muškarci se razbacuju i obaraju jedan drugog na tle i to je vizuelno veoma zanimljivo, objašnjava reditelj koji je na osnovu ličnih sećanja rekonstruisao i autentičnim učinio i scene u izbegličkom centru i imigracionim kancelarijama.

Njegova dečja izbeglička sećanja su lepa. Deca kao deca – uvek razigrana i razdragana, puna želje za otkrićima. Lako se prilagođavaju, lako nauče novi jezik. Iz svih ovih razloga u Alamijevom filmu ima puno dece, a radi autentičnosti, kako kaže, bilo mu je veoma važno da svi statisti budu prave izbeglice. Na hladnom i snežnom severu Švedske, sa veoma malo svetla i na prostoru okruženom planinama, s verom i nadom za bolje sutra žive ti ljudi pridošli iz dalekih delova sveta sa koferom svojih muka. Čudan je mrak oko ovih likova i Alamijev „Protivnik” sa sobom donosi „neo-noar” atmosferu. Uz to, i glavni lik je misterija sve do samog kraja. Ko je Iman, zašto se ovako ponaša, šta ne govori, šta njegova žena zna, zašto prestaju da razgovaraju jedno sa drugim? Sve su to pitanja koja se roje u gledaočevoj glavi, dok se razvija fascinantna dinamika odnosa između muža i žene.

– Želeo sam da stvorim osećaj da Iman i Marijam nisu baš razgovarali jedno sa drugim. Postoji ta dramatična pozadina hitnog i brzog napuštanja Irana, ali o traumi onoga što se zaista dogodilo nikada nisu seli da razgovaraju. Između njih postoje zidovi koji stvaraju osećaj da ne mogu da razgovaraju kako treba. Ta neka „velika stvar” ostala je u Iranu – kaže autor filma u kojem preovladava osećaj stalnog čekanja i ritmičnog suživota glumaca i kamere.

Kamera voli Pejmana Madija u liku Imana, naročito u scenama rvanja za koje se dugo pripremao sa profesionalnim trenerima. Svaki Pejmanov pokret odiše prirodnošću i u scenama samih borbi i u krupnim planovima dodira muških tela. A takve scene nije bilo lako raditi jer je „Protivnik” sniman tokom pandemije kovida i Alami kaže da se svako jutro budio u strahu da ne čuje vest da se neko od članova filmske ekipe razboleo. Uz to, na severu Švedske u vreme kada se snimalo temperatura je znala da padne i na minus 35.

„Kada je film bio gotov, pomislio sam da je stvarno ludo što smo ga uopšte uradili”, priča Milad Alami i odgovara i na pitanje šta misli o trenutnoj iranskoj filmskoj dijaspori:

– Mislim da je ta dijaspora postala mnogo više politička. Sada čujem više o Irancima koji snimaju filmove van Irana, kao što je recimo Ali Abasi uradio sa „Svetim paukom”. Volim filmove koji ne odgovaraju na sve, već samo postavljaju pitanje. U slučaju mog filma postavlja se pitanje slobode. Nadam se da daje i osećaj kako je živeti u Iranu gde niste potpuno slobodni, a kad dođeš u drugu zemlju i kada dobiješ slobodu, koliko je teško da je uzmeš? I umeš li da se nosiš sa slobodom?