Mardokovo viđenje

Redovno primam dve „pošiljke s novostima” (newsletter), jer dolaze sa samih granica našeg sveta i poštuju ograničenja i onlajn novinarstva i kompjuterskog ekrana.

Jedna stiže sa adrese www.worldwatch.org, druga sa www.privateislandsonline.com; prvo je redovni bilten Instituta za održivi razvoj sveta, međunarodne nezavisne institucije koja madgleda stanje na našoj planeti, drugo je mesečni reklamni prospekt agencije za prodaju i iznajmljivanje privatnih ostrva. Jedna odslikava tvrdu stvarnost sveta izraženu u kratkim, lapidarnim tekstovima lišenim iluzija i propagande, druga predstavlja geografiju mašte, traganje za utehom lične utopije.

I jedna i druga poštuju osnovne zakonitosti ovakvog opštenja: brzo se primaju, čitaju i gledaju, ukazuju na postojanje simboličkog univerzuma u svojoj pozadini i, najposle, svedene su, ponajviše nalik proširenoj, multimedijalnoj kratkoj (SMS) poruci.

Digitalni optimisti su prerano otpisali štampane, a sada to uzalud pokušavaju i s klasičnim elektronskim medijima. Internet i mobilne tehnologije jesu promenili postupke informisanja, ali na prilično neočekivane načine, ne zadirući u već uspostavljene zabrane.

Dve su se pojave usprotivile „pobedi novih nad starim medijima”. Najpre, istorijska činjenica da nijedan novi nije ugasio starijeg prethodnika, već samo uspostavio nove granice. I potom: iako je digitalna kultura najvitalniji segment planetarnog kulturnog obrasca, naš svet i dalje počiva na štampanoj reči. Uz to, pojavljuje se tehnička nevolja specijalizacije i profesionalnog znanja.

Naime, pokušajte da pratite jednu informaciju na različitim sajtovima i odmah ćete uvideti da potiče iz jednog izvora, po pravilu iz Internetu stranog. U eri sveopšte profesionalizacije, prenaivni su bili snovi u vezi s demokratizacijom Interneta: prirođenija su mu govorkanja i prepričavanja, romorenja i šuškanja, a ne plasiranje proverenih i tačnih informacija, što podrazumeva redakcije, obrazovane novinare, terenske ekipe, lektore i urednike, celi medijski aparat koji, zna se, košta. S druge strane, klasični mediji ne mogu da izdrže iskušenja skraćenja poslednjih rokova (deadline) i svakidašnjeg senzacionalizma koje nameće Internet, otuda njihova budućnost leži u hibridnim, samosvojnim internet-formama, pre svih u elektronskoj pošti i blogu.

Na primer, u onlajn mogućnostima blogova, upotrebom tviteringa (www.m.twitter.com), društvene mreže i mikro bloging platforme, sa čime je engleski „Gardijan” (www.guardian.co.uk/media/futureofjournalism) započeo još 2002. praćenjem fudbala, a ove godine u svoju onlajn konferenciju uvrstio u budućnost novinarstva. Izvan privatne sfere, u marketingu i poslovnoj komunikaciji, njuzleteri su forme koje mogu da spoje moći informacija i neposrednost i bliskost pisma. Jednostavne i kratke, pa još multimedijalne forme, to su i po mišljenju Ruperta Mardoka budućnost medija. Možda to možemo nazvati i povratkom „radničkih” novina, kombinujući svojstvo „jedan na jedan” elektronske poruke i brze i jeftine multimedije.

Iako je život je ono što činimo kada smo iskopčani (oflajn), čine ga i sitnice kada šaljemo kratke poruke ili postujemo na blogu. „Vidi me” postaje najvažnije u svakodnevnoj komunikaciji ugroženoj krizom identiteta svake grupe i svakog pojedinca.