Zašto je sve manje porodičnih serija

Možete li da se setite kada ste poslednji put gledali neku domaću seriju na malom ekranu, a da nije repriza, od čijeg sadržaja se niste postideli, koji je okupio sve članove vaše porodice i uz koji ste se, možda, i nasmejali? Sa radošću i nostalgijom pamtimo serije: „Pozorište u kući”, „Vruć vetar”, „Priče iz radionice”, „Bolji život”, „Policajac sa Petlovog brda”... Zašto više u ponudi nemamo ovakve sadržaje?

Teško pitanje, jer u moru novih domaćih serija prednjače krimi-sage pune nasilja i krvi. Izuzeci su „Radio Mileva”, „Kamiondžije d.o.o.”, „Lako je Raletu”... Zašto je danas sve manje serija koje okupljaju porodicu i sve generacije. Ovo smo pokušali da saznamo od naših sagovornika.

Urednik u Dramskom programu RTS-a Saša Radojević smatra da u novom vremenu i porodice funkcionišu na drugačiji način.

„U ’Pozorištu u kući’, kao seriji o modernoj socijalističkoj porodici, privatni život Rodoljuba Petrovića bio je jasno odeljen od njegovog zaposlenja. ’Bolji život’ je svedočio o dekadenciji socijalizma, a ’Srećni ljudi’ i ’Gore dole’ o prvim tranzicionim mukama devedesetih godina. Sadašnje serije o različitim generacijama u jednoj porodici, kao što su, na primer, ’Radio Mileva’ i ’Lako je Raletu’ govore nam o ovom vremenu, samo je potrebno da ih pažljivo osluškujemo i onda kad se smejemo”, kaže Radojević.

Smatra da su gledaoci promenili svoje navike. „Usvojeni su novi žanrovi od strane najšire publike. To se, pre svega, odnosi na ekspanziju krimi i triler serija koje su u socijalizmu bile neprimerene, pa se ti žanrovi sada ubrzano utemeljuju”, kaže naš sagovornik.

Dati publici da gleda sadržaje pune nasilja u udarnom terminu je problematično. „Ostavljeno je televizijama na slobodnu volju da određuju kada i šta može da se emituje u večernjem terminu. Svestan sam, s druge strane, da bi pokušaj kontrole i kažnjavanja proizveo dodatne probleme u vezi sa tim ko bi bio arbitar”, smatra Radojević.

Predrag Perišić, dramski pisac i nekadašnji urednik u Dramskom programu RTS-a, kaže da su naša prošlost, mladost, bile siromašne, ali relativno lepe i bezbrižne, i kada se ta projekcija naših života i uspomena reflektovala na film ili televiziju, nosila je u sebi radost življenja i bezbrižnost sazrevanja.

„Većina pisaca i reditelja mlađe i srednje generacije koji su veoma talentovani i daroviti sazrevali su i fizički i duhovno osamdesetih i devedesetih godina, u godinama ratova, beznađa, sankcija, bede i siromaštva. Kada oni traže inspiracije u svojoj prošlosti, normalno je da su teme njihovih filmova i TV serija, nasilje, ubistva, prevare i laži, sve ono što su oni proživeli u mladosti i čega se sećaju. Sećanje je vrsta gladi za prošlošću. Ponekad je dobro zaboraviti prošlost. Dobro je, ali teško”, smatra Perišić.

Za razliku od filma i pozorišta, kaže naš sagovornik, televizija je jedino u stanju da neprekidno proizvodi najraznovrsnije žanrove programa i da ih emituje iz večeri u veče. „Naravno, ne može se ni očekivati visoki kvalitet u tolikoj količini proizvoda. Ali se često dogodi da iz tog niza prosečnih emisija iskoči poneko vredno umetničko delo. Retko, ali dogodi se”, kaže Perišić.

Pamti kada je televizija bila ozbiljna umetnička institucija gde su se ostvarivali vrhunski umetnički rezultati. „Nekada su za televiziju režirali: Živojin Pavlović, Saša Petrović, Srđan Karanović, Aleksandar Đorđević, Svetislav Stefanović Ravasi, Sava Mrmak. Pazilo se na svaku reč, na svaki izraz. Nije bilo vulgarnosti i psovki. Ali, u to vreme toga nije bilo ni u svakodnevnom životu”, kaže on. 

Sve što danas proizvede televizija, smatra Perišić, već se sutra zaboravi. „Prosečnost se proglašava za kvalitet. Površnost i neukus za umetničku vrednost. Kako iz takvog načina rada stvoriti vredno umetničko delo teško je reći. TV serije koje se danas emituju zaborave se sa prestankom emitovanja. Više nemamo šta da pamtimo i čega da se sećamo. Slike promiču ispred naših očiju, ali ne ostavljaju nikakvog traga u našim dušama.”

Glumac Andrija Milošević, kojeg ovih dana gledamo kao Raleta u sitkomu „Lako je Raletu” na RTS, ističe da su odnosi u porodici suština ove serije i da bi njen najveći benefit bio da okupi celu porodicu.

„Naš najveći motiv, osim toga što će se ljudi smejati, jeste vraćanje porodici. Želja nam je da, posle ko zna koliko vremena, gledaoci uživaju u divnoj porodičnoj seriji u čijem scenariju nema ništa što bi moglo bilo kome da zasmeta. Upravo je suprotno jer ovde pričamo o ljudskosti, vrlinama i manama običnog čoveka”, zaključuje Milošević.