Istine i zablude u kulturološkom kontekstu

Kada se na prvoj strani uglednog i čitanog Kulturnog dodatka lista Politika pojavi tekst izazovnih ideja jednog široj javnosti nedovoljno poznatog autora, koji, očigledno, ima ambiciju ozbiljnog preispitivanja intelektualnog polja i aktera na njemu, normalno je očekivati i različita reagovanja. Kao što smo mogli da vidimo, već se, direktno prozvan, javio Jovan Ćirilov, koji je, pomalo uzdržano u svom stilu, branio svoju poziciju angažovanog intelektualca na pozorišnom polju, na kome se suvereno kreće već pola veka.

Ulog je, međutim, mnogo krupniji. To se više nego jasno vidi iz drugog napisa Zlatka Pakovića pod karakterističnim naslovom – Odgovornost i krivica. Otvarajući jednu temu, koja je samo u poslednjih desetak godina promišljana u filozofskom, sociološkom, kulturološkom, politikološkom diskursu, autor već u prvom tekstu, neopterećen velikom naučnom aparaturom i bez većih istorijskih reminiscencija, svoju pažnju legitimno fokusira na dva tipa društvenog angažmana intelektualca – jedan marksovski i drugi kantovski.

Dobrodošla, ova rasprava, ipak, ostavlja mnoge nedoumice i u pogledu interpretacija i u pogledu navedenih primera odnosno ponuđene tipologije. Intelektualno polje – pojam koji je Pjer Burdije uveo u sociološku nauku još sedamdesetih godina 20. veka kao vrlo plodno analitičko sredstvo za sagledavanje geneze i strukture onih institucija i pojedinaca koji ga konstituišu – vrlo je složeno, dinamično i protivrečno i u ovom našem društvenom i kulturnom prostoru. Sa imanentnom potrebom da postigne što viši stepen autonomije, intelektualno polje neguje jedan poseban tip kulturne legitimnosti koji svakom akteru i njegovom delanju određuje mesto.

Iz tog ugla posmatrana, čini se da rasprava koju je pokrenuo Zlatko Paković unekoliko redukuje to naše intelektualno polje, koje ima svoju genezu u drugoj polovini 20. veka. Ova geneza ide od potpune podređenosti političkoj moći do sredine šezdesetih godina do relativne autonomije pred kraj 20. veka. Nekoliko generacija intelektualaca, među kojima su književnici, filozofi, sociolozi, publicisti i drugi – da spomenemo samo Slobodana Selenića, Borislava Pekića, Mihaila Đurića, Vojina Milića, Slavoljuba Đukića – utirale su put autonomiji intelektualnog polja. Otuda donekle nategnuto deluje poređenje Mihaila Markovića i Radomira Konstantinovića, uz konstataciju da se nalaze na različitim polovima iste ideološke matrice – jedan na nacionalnom, drugi na kosmopolitskom.

Geneza habitusa ova dva intelektualca – opet jedan plodan pojam burdijeovske provenijencije – toliko je različita, da njihovo pripadanje istoj ideološkoj matrici, kako je to formulisao Z. Paković, predstavlja rezultat potpuno osobenih procesa intelektualnog stasanja. Uzgred, postoji i generacijska razlika između ove dvojice intelektualaca, iako se, zbog nepreciznosti autora napisa – naveo je 1927. kao godinu rođenja M. Markovića, iako je on rođen 1923. godine – stiče utisak da su on i R. Konstantinović vršnjaci. Ovaj detalj nije beznačajan upravo zbog razlike u genezi habitusa.

Mihailo Marković, zajedno sa Dobricom Ćosićem, Antonijem Isakovićem, Stevanom Majstorovićem i još nekima, pripada, kako se Dobrica Ćosić izrazio ispraćajući A. Isakovića Luleta, velikom i tragičnom naraštaju srpskog naroda u Drugom svetskom ratu. R. Konstantinović je imao tek 16 godina 1944. godine, kada su se D. Ćosić i A. Isaković krajem oktobra u Beogradu sreli kao visoki politički i vojni funkcioneri, sa tek nešto više od 20 godina. Ostavljam Miloradu Paviću i Dragoslavu Mihailoviću da razmišljaju o diskrepanciji između njihovog književnog dela i njihovog društvenog angažmana. Istovremeno, Z. Paković uvodi već u prvom tekstu imena nekih ličnosti, nesumnjivo izuzetno društveno angažovanih intelektualaca u poslednje dve decenije, koje smatra vrlo zaslužnim za otkrivanje i raskrinkavanje zabluda, falsifikata i laži, što je, po mišljenu ovog autora, u najvećem skladu sa kantovskim principom. U nastavku ove rasprave, ovim imenima će se pridružiti još neka, čime Z. Paković s punim autorskim legitimitetom iskazuje i svoje preferencije prema određenom tipu intelektualca i njegovom društvenom angažmanu.

Ostaje, međutim, krupno pitanje kriterijuma za prepoznavanje zabluda. Šta ćemo smatrati zabludama a šta ne u velikoj meri je određeno kulturnim obrascem jednog društva u datoj epohi. Mada se nikada ne može postići puna saglasnost u tom pogledu, ovo pitanje, naravno, nije ni pitanje puke arbitrarnosti. U vremenima velike vrednosne konfuzije, međutim, često se nameću i arbitrarni kriterijumi. Nedavno sam u junskom broju Književnih novina pročitao da je 100 bugarskih intelektualaca potpisalo otvoreno pismo političarima svoje zemlje da se ne pridruže zemljama koje su priznale otcepljenje Kosova.

Pitam se kada će naših makar 50 intelektualaca čvrsto stati iza neke društvene inicijative, odluke, stava, opredeljenja – bilo da bi se nešto sprečilo, bilo da bi se nešto podržalo. Veliki društveni i kulturni skandal sa ukidanjem zaječarskog pozorišta „Zoran Radmilović” prošao je takoreći nečujno. Pozorišta se reorganizuju, menjaju se uprave i sl., jednom rečju menja se ono što ne valja u organizaciji, ali se ne ukidaju na ovaj način i s navedenim razlozima. Gde su ti brojni pozorišni stvaraoci, ne samo glumci, da iskažu svoje odlučno neslaganje sa odlukom jedne lokalne administracije.

Slažem se u tom smislu sa Zlatkom Pakovićem da bez društveno priznatog i uticajnog sloja nezavisnih angažovanih intelektualaca različitih idejnih orijentacija nema napretka društva ni na jednom polju. Ali se, čini mi se, treba složiti sa pok. Dejanom Medakovićem, koji je u jednoj knjizi svoje memoarske proze napisao da mi nikada nismo imali prave disidente, jer je određen broj srpskih intelektualaca često bio spreman na kompromis sa vlašću. Otuda je i ova rasprava nesumnjivo korisna, jer se uvek treba pribojavati uspostavljanja i vladavine neke nove ortodoksije, a ona može da bude utoliko opasnija što se u njeno održavanje uključuju i moćni mediji, posebno elektronski.