Lirski pogledi na lica bez senki

„Velika kolica” francuskog filmskog velikana Filipa Garela

 „Kula bez senke”, autentični kineski film

Berlin – Kako prošlost utiče na naše živote i naš životni put pitanje je u srcu američkog filma „Prošli životi” Selin Song, dramaturga i rediteljke-debitanta, inače južnokorejskog porekla. Ovaj film se uz „Totem” Lile Aviles, „Kula bez senke” Lu Džanga, „Opstanak dobrote” Rolfa de Hira i „Velika kolica” Filipa Garela, našao na samom vrhu svih kritičarskih lista u dosadašnjem promišljanju o takmičarima za „Zlatnog medveda” 73. Berlinala.

O „Totemu i „Opstanku dobrote”, koji stižu i na 51. Fest, već je bilo reči na stranicama „Politike”, a o „Prošlim životima” se može u najkraćem reći da osvaja svojim realističnim stilom, slobodom koju autorka daje svojim likovima kako bi se misaono jasno nosili sa svojim osećanjima. Romantična ljubav, razdvojenost, sreća i uloga sudbine dominiraju pričom o jednoj detinjastoj, nevinoj vezi bez poljupca, započetoj u Seulu davnih dana i ponovnom susretu u Njujorku posle 24 godine. Songova pokriva tri perioda života svojih glavnih junaka, na trenutke njen film podseća na poznatu triologiju Ričarda Linklejtera „Pre...”, s tim što u njenim „Prošlim životima” dominira istočnjačka filozofija o jin-jangu, prema kojoj smo mi sami i oni koji su povezani sa nama zapravo najnovija verzija naših prošlih života. Narativni kurs Selin Song razvija sa delikatnošću, sa pravilnom ravnotežom, realistično i blisko i jasno gledaocima. Odličan film.

Lirizam koji izvire iz svakodnevnog života, zajedno sa upotrebom realizma u direktnoj vezi sa dubinskim istraživanjem odnosa između likova, odlike su i autentičnog kineskog filma „Kula bez senke” poznatog reditelja Lu Džanga (zanimljivo, on je pripadnik južnokorejske manjine u Kini), koji megalopolis kakav je Peking predstavlja na drugačiji način nego što smo do sada imali priliku da vidimo u savremenim kineskim filmovima.

Džang i kamera njegovog snimatelja prate uporno tri glavna lika: četrdesetogodišnjeg, razvedenog restoranskog kritičara, njegovu mladu foto-reporterku i njegovog ostarelog i odavno otuđenog oca. Nit koja ih sve spaja je usamljenost, napuštenost i neka vrsta emotivne odbačenosti. Usamljena lica, u scenama zaronjenim u melanholičnu atmosferu, često su viđena kroz ogledala koja udvostručuju njihova stanja. Lica bez senki, baš kao što je bez senke i ta kula belog hrama u čijoj blizini žive, što sve dobija i veliku simboličku vrednost kako film napreduje. Međusobna, na trenutke neočekivana i nepredvidiva veza između tri lika različitog životnog doba, na kraju ipak otvara izlaz iz njihovih zaglavljenih života bez senki. U ovom romantičnom i očaravajućem filmu, Lu Džang istražuje mogućnost povratka svih emocionalnih i duhovnih fragmenata koji su izgubljeni tokom naših života kako bismo sprečili da budu zaboravljeni. Ljudi se približavaju jedni drugima, i ponovo se udaljavaju, ali slike i zvuci ostaju da svedoče o njihovom prolazu.

Smrt, gubitak, tugovanje, ali i ljubav i smeh, teme su filma „Velika kolica” („Le grand chariot”/„The Plough”), francuskog filmskog velikana Filipa Garela, koji je takođe od strane „MCF Megakom filma” otkupljen za prikazivanje u Srbiji. Garel sada pripoveda o troje braće i sestara koji zajedno sa svojim ocem i bakom izrađuju lutke i priređuju lutkarske predstave. Očevo lutkarsko pozorište koje nesebično vole upada u finansijske probleme, ali će u trupu doći slikar beskućnik kojeg će cela porodica srećno prigrliti.

Pokazujući ponovo maestralno vladanje svojim zanatom, Filip Garel istražuje njemu drage teme kao što su ljubav, prijateljstvo, tugovanje, prokletstvo i samodestruktivnost umetničke duše. Ono što je u „Velikim kolicima” upečatljivo jeste Garelov nežni i romantični pogled na porodicu kao utočište, a sve to dodatno je pojačano činjenicom da je u ovom filmu prvi put spojio svoje troje stvarne dece, tako da se ovo može „čitati” i kao film o Garelovima. Uz to, sa dokumentarističkom preciznošću ovaj stvaralac nudi i veliki pogled na svet u kojem tradicije umiru. Jedna od tih tradicija na izdisaju jeste i magija lutkarskih pozorišta. Da li će se vremenom i tradicija filmske umetnosti naći na izdisaju?