Sad je i drugo mesto u ligi ugroženo

Uči se i na tuđim greškama. Partizan ne ume ni na svojim. Po ko zna koji put je prosuo ono što se već postavlja za gozbu.

Prednost iz Kišinjeva od 1:0 je uvećao čim je počeo revanš. I, po svemu, a još se i igralo na njegovom stadionu, put ka pobedi je bio raščišćen. Ali, ispao je iz voza. S njegovom kartom tiraspoljski Šerif je s 3:1 u Beogradu otputovao u osminu finala Lige konferencija.

Mnogo se prethodnih pokolenja „crno-belih” tako ugruvalo. Čak ni ovom to nije prvi put. Ponekad se učini da je gradivo konačno naučeno jednom za svagda. Recimo, jesenas kada je u obe utakmice savladan Keln, a malo je onih koji mogu da se pohvale da su izašli kao pobednici iz oba megdana protiv nekog nemačkog zatočnika.

Kad se protiv Mladosti iz Novog Sada odigra tako da bi se, da može, od bruke i zemlja pod nogama otvorila, što bi protiv dugogodišnjeg šampiona jedne evropske zemlje bilo bolje!? Jeste da Moldavija nije neka fudbalska sila, ali...

Još dok je bio fudbaler Krojf, kasnije i proslavljeni trener, naglašavao je da igrač sve vreme mora da bude u igri. Partizanovi su, tako izgleda, samo fizički prisutni. Kao da ne gledaju snimke sa svojim učinkom. Greške se događaju, ali kad učestaju, onda je to već nešto drugo. Bez obzira na znanje, koje može da bude čak i skromno, fudbalska azbuka mora da se ima u malom prstu.

Da li je Saničaninu prvi put da ostane kao riba na suvom? Odakle mu pomisao da pored VAR-a igranje rukom može da ostane neprimećeno? Marković je protiv novosadske Mladosti u prvih deset minuta pripremio protivniku šanse za oba gola. Kada je prekjuče Diop dobio loptu umesto da pohita ka njemu, da mu skrati ugao, da se isprsi pred njega, on je ne samo ostao gde je bio, pa mu je tako služio kao orijentir, gde da puca, nego mu je još i leđa okrenuo! Da, može da boli, ako ga lopta pogodi, ali ne i ako on nju odbije... Filipović se, neki tren pre toga, povlačio ka kaznenom prostoru ostavivši na miru igrača na koga je pazio. I ta akcija gostiju se završila drugim pogotkom za njih. Sitnica do sitnice i propade velika stvar!

Nisu oni jedini, koji to ili ne vide ili neće da vide. Bude i prođe. Fudbal je to, idemo dalje. I onda se ponovo na istom mestu sapletu na isti kamen.

Ako se traži krivac Petrić je ponudio sebe. On i jeste krivac, ali daleko od toga da je jedini. Između ostalog zato što je i u prethodnim ovakvim prilikama prihvatao da bude gromobran. Pošto se ispostavilo da se time ništa nije popravilo red bi bio da proba drugačije – da javno kaže šta je ko uradio loše, a šta dobro. Možda bi to prodrmalo igrače, jer niko ne želi da se nađe na stubu srama. Ovako se preko nepojmljivih grešaka olako prelazi i kad su one kobne, a da se ne priča da se odmah zaborave ako nije bilo bolnih posledica.

Na pitanje da kaže ima li razlike kad se igra u Vardaru i Crvenoj zvezdi Najdoski, a to je bilo pre nego što su „crveno-beli” osvojili Kup šampiona, ovako je odgovorio. Da je Vardar pobedio u Sarajevu Željezničar s 5:1 o tome bi se u Skoplju pričalo s kolena na koleno. Kad je to uradila Zvezda neki čovek iz uprave kluba mu je zamerio za primljeni gol. Najdoski nije razumeo u čemu je problem: „Pa, pobedili smo s 5:1”. Objašnjeno mu je: „Ti si odbrana. Ti si izgubio s 1:0.”  U narednom kolu su „crveno-beli” savladali vinkovački Dinamo s 4:0. Kad mu je taj isti čovek prigovorio što je „njegov igrač” bio u šansi Najdoski se pravdao da nije bio gol. Tada je usledilo naravoučenije: „Nije dao gol i zato je u Vinkovcima. Onaj u Realu bi dao gol. A ti treba da igraš protiv Reala.”

Ilić je u Moldaviji ušao u igru da popuni brešu nastalu Vujačićevim isključenjem. U revanšu je mesto u sastavu dobio iskusniji Saničanin, iako je Ilić imao specifičnu prednost – već se borio, i to, i po trenerovoj oceni, vrlo uspešno protiv tih istih Šerifovih napadača, koji su došli u Beograd.

Posle vođstva Partizan je ostavio odrešene ruke protivniku uzdajući se u svoj protivnapad. Da li je to bila Petrićeva zamisao ili su se igrači spontano opredelili za takvu ziherašku taktiku nije bitno, ali jesu posledice zbog načina razmišljanja. Zar se ne nameće samo po sebi da se ošamućeni rival dotuče, a ne da mu se pruži prilika da dođe sebi!?

Partizan nema ni srednji red, koji bi zadržavao protivnika daleko od svog gola, niti diktirao igru i stvarao šanse svojim saigračima. Njegove uzdanice su istrošeni ili nedovoljno oporavljeni igrači. S jednim takvim nekad i može da se provuče, ali kad ih je više takva vezna linija će da se pokida. „Crno-beli” imaju vrlo upotrebljive napadače i šteta je za klub što nema ko da im stvori šansu, nego oni sami moraju i tu ulogu da obavljaju (Menigu je gol namestio Gomes).

Partizanu je od svega preostala samo još borba da zadrži drugo mesto u prvenstvu. Ako se u njemu sami najozbiljnije ne preispitaju pitanje je da li će bar to da im pođe za rukom. A uspeju li u tome nipošto ne treba da se busaju u prsa. Pred sebe moraju da postave mnogo više ciljeve, mnogo teže zadatke i da sebi ne gledaju kroz prste.