Tajne javnog servisa Srbije

Bez uloženog dinara, Javni servis Srbije proizveo je vrhunski rijaliti program, ali tako da ga emituju svi ostali, osim RTS-a. U tom paradoksu krije se savršenstvo scenarija o tajnama Javnog servisa Srbije. Taj koji ga je napisao zaslužio je varijabilu, ali sumnjam da će generalni direktor Dragan Bujošević, sa tompusom u jednoj i čašom italijanskog vina u drugoj ruci, uspeti da se dočepa naliv pera i potpiše je. Mada je on, kao glavni junak, zaslužio da nagradi samoga sebe. I da pri tom mudro konstatuje: čak i ako je angažovana spoljna produkcija, nisu dobili ni dinara!

U aferi sa državnom televizijom ima nečeg i karmičkog, za gledaoce rijalitija je to ključno – kako se samo Željko Mitrović toga nije setio – jer je priča promovisana na sajtu „Pištaljka”, za čije je osnivanje zaslužan upravo Bujke. Došavši na mesto glavnog urednika „Politike”, najpre je smenio zamenika glodura Vladimira Radomirovića, potom ga degradirao u novinara saradnika, a onda ga i degažirao iz „Politike” 2009. godine, zajedno sa Radomirovićevom suprugom i još nekoliko novinara koji nisu bili po ukusu tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića.

Ostavši bez posla, Radomirović je osnovao sajt „Pištaljka”, baveći se koruptivnim aferama tadašnje Demokratske stranke, ali je posle Borisovog pada i dolaska naprednjaka na vlast, nastavio da otkriva afere i nove vladajuće kaste.

Upravo je „Pištaljka” nedavno objavila dokument, zapisnik sa devete sednice Upravnog odbora RTS-a iz juna prošle godine, u kom se iznose zaključci jedinog istraživanja o trošenju novca koji je ovaj odbor sproveo. Teško je pretpostaviti da je taj papir košava oduvala iz zgrade u Takovskoj 10, a onda je on putovao na vetru, aterirajući na Radomirovićev radni sto.

Suština afere koja je eskplodirala jeste šema po kojoj javni servis sklapa saradnju sa spoljnjim produkcijama, za šta pojedini voditelji ove kuće dobijaju dodatne honorare pored postojećih plata, pa su se neki od njih dosetili da formiraju svoje producentske kuće, pojavljujući se u dvostrukoj ulozi – kao zaposleni u RTS-u i vlasnici ili novinari spoljnih produkcija. Ali, mahom su radili za spoljnje igrače, tako tvrdi Klanšček, po enormno većim cenama nego što bi to učinila produkcija RTS-a, te eto sumnje da je novac građana iscureo u nečije privatne džepove. Klanšček je pominjao i mesečne varijabile koje dobijaju omiljeni Bujoševićevi novinari, ali kako među njima ima i neospornih televizijskih zvezda, poput Jovana Memedovića ili Dragane Kosjerine, tu dolazimo do tačke koja se tiče slabo plaćene novinarske profesije. Oni su zaslužili velike osnovne plate, kako ne bi razmišljali o tezgarenju za sopstvenu kuću.

Dragan Stojanović

Ali, to je suština kancerogenog delovanja javnih preduzeća i osnov ne samo korupcije već i sveopšteg licemerja. Zato je, ako primećujete, tranzicija proces koji večno teče i daleko nadilazi RTS. Nakljukani našim novcem, kroz matematički precizne formule, javna preduzeća služe da se posle prvobitne akumulacije kapitala – epoha Slobe i nepravednih sankcija – u demokratiji novac preliva na nečije privatne račune kroz sisteme „spoljnih produkcija”, bez obzira na vrstu delatnosti. Uvek su tu igrači sa strane koji su daleko sposobniji, brži i kreativniji od onih unutra, čije su plate fiksirane koeficijentima, pa su zbog toga mnogi sposobni ljudi u javnoj administraciji ili pobegli u privatni biznis, ili tonu u živom pesku javnog sektora. Skretanje pažnje na zarade voditelja od desetak hiljada evra otuda je pogrešno, jer je pravo pitanje da li se sa RTS-a zakonski odlivaju milioni evra. Možda da, možda ne. I gle čuda, kako to da se neka parica nije zalepila na čelo kolega iz informativne redakcije, naročito „Oko magazina”, kao njenog najprofesionalnijeg dela.

Kako je reč o ogromnim iznosima u evrima, u RTS su ušli istražni organi. I opet, gle čuda, svi junaci im se raduju. Policija je ušla prvi put bez radnog naloga da štiti zaposlene od eventualnog upada demonstranata.

Dok se emituje ovaj rijaliti, možemo samo da nagađamo ko je zaista dunuo u „Pištaljku”. Možda je to bio i sam Klanšček, što dramaturgiji daje posebnu notu zagonetnog, jer je postavljen na mesto predsednika UO tek pošto je Bujošević ponovo izabran za direktora Javnog servisa, iako je još pre četiri godine stekao zakonske uslove za odlazak u penziju.

Ništa čudno. Bujke slovi za novinara sa najimpresivnijim si-vijem u istoriji srpskog novinarstva, a čijeg se bilo kod teksta bilo ko retko seća. Ali on poseduje nešto mnogo važnije, a to su antene kojima je vešto hvatao frekvencije koje su ga usmeravale na prava mesta. Počeo je u „Politici”, ali je učvršćivanjem Miloševića, prešao u NIN. Prva visoka funkcija u medijima koju je dobio bila je pozicija glavnog urednika „Evropljanina”, čiji je vlasnik bio Slavko Ćuruvija. Tada je Bujke zaista imao petlju, a posle 5. oktobra, učvršćujući prijateljstvo sa Čedomirom Jovanovićem, njegovom uspinjanju nije bilo granica. Kako još bolji njuh za nova vremena ima Bogoljub Karić, angažuje ga 2001. godine za autora kultne emisije „Nije srpski ćutati” na BK televiziji i Bujke postaje opštepoznato lice, te novinarske nagrade pljušte jedna za drugom. Naročito posle knjige koju je napisao sa Ivanom Radovanovićem „Peti oktobar – 24 časa prevrata”.

Sasvim je moguće da Bujošević zaista ni ćorava dinara nije uzeo, kako je rekao na uzbudljivoj sednici Skupštinskog odbora za kulturu informisanja, kojoj je prisustvovao i Klanšček, pa je na momente maratonsko zasedanje podsećalo na medijsko-političku basnu. Ko je tu crvenkapa, ko vuk, ko baka? I ključno, ko je lovac? Izveštaj o radu RTS-a za 2021. godinu usvojen je većinom glasova, ali će se rijaliti nastaviti u svim medijima, osim na RTS-u. Međutim, Javni servis nije detaljno izveštavao o svom slučaju, ali je na sajtu prenosio saopštenja produkcijskih kuća, tako da neko neupućen, ko je samo pratio RTS i čitao sajt RTS-a nije mogao da razume šta se zaista dešava. Možda je Bujošević, prepuštajući drugima da izveštavaju o njima, shvatio da je pametniji slogan „srpski je ćutati”. Ionako je onaj prethodni, „nije srpski ćutati”, smislio Aleksandar Tijanić.

Kabinet generalnog direktora RTS-a smatra se jednim od najmoćnijih srpskih mesta, jer se odatle upravlja vestima i novcem. A naše pravo da znamo sve? Možda je bolje – ne baš sve! Nije najprofesionalnije, ali je tačnije.