Žena ispred svog vremena

Berlin – Bodra, čila, neumorna, iako u svojoj 80. godini života, legendarna nemačka filmska rediteljka Margareta fon Trota, koja zauzima jedinstveno mesto u istoriji filma, u glavnom programu 73. Berlinala premijerno je predstavila svoj novi film. I opet je reč o njenom viđenju slavnih žena iz prošlosti. Ovog puta reč je o austrijsko-nemačkoj pesnikinji, filozofu, književnici i piscu radio-drama – Ingeborg Bahman.

U filmu „Ingeborg Bahman – Putovanje u pustinju” Margareta fon Trota se odlučila na delikatno istraživanje perioda života ove uticajne pesnikinje koji je ona, odbijajući brak, provela sa slavnim švajcarskim piscem Maksom Frišem, u komplikovanoj, složenoj i po nju razarajućoj ljubavnoj vezi, posle koje se odala alkoholu i tabletama.

Filmska priča o Bahmanovoj, u glumačkom tumačenju izvanredne Viki Krips, pridodata je sada bogatoj filmografiji Margarete fon Trote, koja sadrži i dela poput: „Marijana i Džulijana” (inspirisan stvarnim životom sestara Gudrun i Kristijane Enslin, pripadnica terorističke grupe „Bader-Majnhof”), „Roza Luksemburg” (revolucionarka i teoretičarka marksizma i demokratskog socijalizma), „Vizija” (o srednjovekovnoj monahinji Hildegard fon Bingen, pesnikinji, kompozitoru, mistiku, medicinarki i kosmologu), „Rozenštrase” (o Nemicama koje su se suprotstavile nacistima), „Hana Arent” (o slavnoj nemačkoj filozofkinji i novinaru jevrejskog porekla koja je skovala termin „banalnost zla” pišući o suđenju Ajhmanu). I gotovo u svim ovim filmovima (ukupno u sedam) Margareta fon Trota ulogu tih velikih istorijskih feministkinja poverava svojoj omiljenoj glumici Barbari Sukovoj, inače i muzi Rajnera Vernera Fasbindera, ovogodišnjoj dobitnici počasnog „Beogradskog pobednika” na 51. Festu.

Vaša draga prijateljica, glumica Barbara Sukova, biće nagrađena u Beogradu.

Ona je je veliko blago i izuzetno mi je drago što je nagrađujete. Naša prva saradnja bila je u „Marijani i Džulijani”, kada me je iznenadila apsolutnom neustrašivošću s kojom je pristupila liku teroristkinje Marijane. Zajedno smo snimili sedam filmova. Bila je i u liku Hildegard fon Bingen, Roze Luksemburg, kada me je iznenadila svojom izuzetnom inteligencijom, jer je mnoge sjajne ideje za scenario dala upravo ona, a tako je maestralno odigrala i Hanu Arent da je pokazala na velikom ekranu i čin razmišljanja. Barbara je mnogo dala mojim filmovima, a dala je i Fasbinderovim. Trebalo je da on režira „Rozu Luksemburg”, ali ga je pretekla smrt, a onda su me iz prijateljstva prema njemu zamolili da ja preuzmem režiju ovog filma.

I režija filma „Ingeborg Bahman – Putovanje u pustinju” stigla je na ljubaznu molbu.

Istina, molba je stigla od strane producenata uz naznaku da mi odobravaju da sama odaberem na koji period života Bahmanove želim da se fokusiram. Odlučila sam se za četiri godine koje je provela sa Maksom Frišom, jer sam bila veoma zainteresovana za istraživanje odnosa između dva pisca i kako su se (ne)slagali jedno s drugim. Ovo je moj prvi portret žene koju sam i lično upoznala i čije sam pesme čitala i divila joj se kao mlada žena. Bahmanova je bila žena koja je bila ispred svog vremena i zahtevala svoju nezavisnost. Onda kada su žene i dalje morale da budu „pokorne” svojim muževima, a u tom procesu nisu izgubile ništa od svoje osetljivosti. I kasnije sam često pominjala i citirala Bahmanovu u svojim filmovima. Friša nisam lično upoznala, on je bio pisac koga sam morala da čitam u školi.

Kako je izgledao taj susret sa Bahmanovom?

Poznato je koliko je ona volela Rim, u kojem je najčešće i živela. Folker Šlendorf (nekadašnji Fon Trotin dugogodišnji suprug) i ja smo je sreli u kući Hansa Vernera Hencea, oko godinu dana pre njene smrti. Tada je već bila prilično oslabljena. U svakom slučaju, bila je veoma uzdržana, a najveći deo razgovora vodio se između muškaraca, baš kao što ste to videli u filmu. Za svaki lik koji sam prikazala u svojim filmovima, pokušala sam da pronađem „korespondenciju” u bodlerovskom smislu. Ali, za razliku od drugih istorijskih ličnosti, Bahmanova mi nije bio toliko strana. Po godinama, mogla je da bude moja starija sestra.

U strukturi filma koristite flešbekove, dok Bahmanova putuje sa Adolfom Opelom po Egiptu priseća se odnosa sa Frišom.

Pričanje priča u flešbekovima omogućava vam da opišete samo one trenutke koje smatrate važnim i relevantnim. Takođe mi je omogućilo da imam dve odvojene vremenske linije: jedna je vreme kada Bahmanova putuje pustinjom, oseća se slabo i bolesno, ali je tu i osećaj oslobođenja, a druga je priča u kojoj joj je Friš suprotstavljen u toj njihovoj ljubavnoj priči koja počinje euforično, a završava se tužno. Fokus je na Ingeborg Bahman i njenoj borbi za nezavisnost.

Gotovo svi vaši filmovi su izrazito politički, u čemu vidite politiku u ovom filmu?

U njenom feminizmu sa kojim se otvoreno zalagala za istinsku emancipaciju žena, i privatnu, i političku, i duhovnu, i oslobađanje od patrijarhalnog društva. U tom prvom posleratnom periodu žene čak nisu mogle da imaju svoj lični bankovni račun, a u tom periodu je Bahmanova stasavala i postigla da bude slobodna, samosvojna i i te kako ravnopravna sa muškarcima koji su je i poštovali i divili se njenom umu, pa i njenoj lepoti.

Bilo je tu i muške ljubomore, iznenađujuće je koliko je Friš bio ljubomoran.

Maks Friš je bio mnogo stariji od Ingeborg i zaista je bio veoma ljubomoran. Tokom istraživanja za film upoznala sam i jednu od njegovih žena koja mi je potvrdila da je on bio „monstrum ljubomore”. Uostalom on je sebe takvim i opisao u knjizi „Montauk” i tu priznao da je uvek bio čudovište, a Bahmanova je bila žrtva toga. Poznat mi je osećaj žrtve ljubomore.

Folker Šlendorf je bio ljubomoran?

Ne on, nego ja. Mnogo sam bila ljubomorna, takva sam. I zato sam u jednom trenutku odlučila da budem sama i ne razmišljam više da li bi mi muškarac bio neveran, ha-ha.

Ingeborgino putovanje u pustinju otkriva mnogo toga, krhko je njeno i zdravlje i stanje.

Ona je tamo otputovala kada ju je Friš ostavio, a onda se stvarno jako razbolela, pokušala je samoubistvo. Uzimala je svoje pilule, mnogo je pušila i pila vino. Međutim, putujući pustinjom u tom najsmrtonosnijem kretanju njoj postaje sve bolje i bolje i kao što je sama rekla – potpuno oslobođeno. Ona je pre veze sa Frišom bila u dugoj ljubavi sa pesnikom Paulom Celanom i patila je zbog rastanka, a onda je u njen život ušetao Friš, za kojeg je govorila da nije toliko pažljiv sa rečima u svojim delima.

Neverovatno mi je da ste i sami otputovali u pustinju da bi snimili ovaj film.

Jeste, i meni je neverovatno, znate, nisam ja baš mlada. Proveli smo četrdeset snimajućih dana u različitim zemljama, i to sve tokom pandemije, pa je i to bilo dodatno opterećenje. Bilo je zamorno, ali i dalje volim izazove. Možda sam se baš zbog izazova tokom snimanja zapravo osećala snažnije i zdravije. I veoma živo, ha-ha.