Brojevi kao dobronamerna preporuka

Da li ste na vreme poslali svoju decu na spavanje jer upravo počinje sadržaj označen kao nepreporučljiv za gledaoce mlađe od 12, 14 ili 18 godina. To je ono upozorenje pre početka ili tokom emitovanja, broj u uglu malog ekrana. Nekorisna je roditeljska opreznost.

Radoznalo dete sačekaće neprikladan sadržaj u repriznom terminu kad nikog nema da ga nadzire. To je samo jedna dimenzija igre sa upozoravajućim brojevima koji treba da sačuvaju decu i odrasle od scena bezumnog nasilja, prebijanja, šutiranja, prenošenja leševa... Ili besprizornih sekvenci surovog seksa.

Nameće se pitanje kako se određuje ta starosna granica neprikladnosti za TV programe i da li ima svrhu? Kako je zakonom to regulisano? Kako je kod nas, a kako u svetu?

Od Nikole Popevića, urednika filmskog i serijskog programa RTS, dobijamo prvo objašnjenje. Klasifikaciju programa, ne samo filmskog već i ostalih, ne bi trebalo shvatati kao zabranu ili ograničenje već kao obaveštenje (ili upozorenje) o tome kakav bi sadržaj gledalac mogao da očekuje.

– Brojevi 16, a naročito 18, prikazani žutom i crvenom bojom znače da sadržaj može biti uznemirujući ili neprimeren za mlađe gledaoce. Teoretski oni znače broj godina ispod kojih se program ne preporučuje, kao i za osetljivije osobe, one koje bi morale da izbegavaju stres, sve i ako imaju više od 18 godina. Što se tiče filmova i serija, najčešća oznaka je 12. Međutim, osim same klasifikacije, kada je reč o programu RTS, za druge televizije ne mogu da garantujem, značajno je i vreme prikazivanja tokom dana. Ovo je već urednička odluka. Dozvoljeno je da se film sa oznakom 12 emituje u bilo koje vreme, što nije slučaj u mnogim drugim državama. Nije neočekivano da uveče ide film sa umerenim nasiljem, stilizovanim, filmskim, koje u žanrovima poput akcionog, gledalac, naprosto, ne shvata ozbiljno.

Popević smatra da su za većinu gledalaca snimci sa ratišta više uznemiravajući nego ratni film, jer su tada potpuno svesni da gledaju stvarne slike.

Brojčane oznake o (ne)prikladnosti filmova i serija za određene kategorije gledalaca donose se unutar Filmske redakcije, po odgledanom filmu ili epizodi, dodaje. Za odluke se koriste i klasifikacije drugih država. Strane države, zavisno od kulture, mentaliteta i lokalnih zakona, imaju različite sisteme i kriterijume.

– Nama je najbliži francuski sistem – kaže Popević.

Da bi gledalac približno znao šta bi mogao da očekuje, pojedine svetske platforme, osim (ili umesto) brojčane klasifikacije, daju i konkretnije informacije. Pre početka daju se podaci kakav se intenzitet nasilja i seksa u programu nalazi, ima li vulgarnog humora, psovanja, konzumiranja duvana, alkohola ili droga...

Sve do toga da li postoje scene koje nisu za fotosenzitivne osobe ili one sklone vrtoglavici, odnosno da li u nekim segmentima ima intenzivnog treperenja ili naglih kretanja.

Direktorka programa TV Prva Katarina Pavlović gleda na ovaj problem iz ugla gledanosti i pravog izbora. Prema njenim rečima, poslednjih godina došlo je do migracije filmskog programa na kablovske kanale. Samim tim, šansu su dobile domaće serije.

– Naša filmska i serijska redakcija akcenat stavlja na okupljanje porodice pred televizorom i tako biramo filmove i serije. Naravno, poštujemo odredbe o starosnim granicama za gledanje igranih programa. Trudimo se da formiramo programsku šemu koja će biti pogodna za gotovo svaki uzrast, a ukoliko nije namenjena mlađoj populaciji, oznaka u uglu ekrana jasno određuje kome je namenjen sadržaj.

Brojčana upozorenja su uvedena prevashodno zbog najmlađe publike. Pitali smo Anu Mitrović, psihološkinju i direktorku Instituta za digitalnu komunikaciju, kako scene nasilja utiču na decu i kako najmlađi reaguju?

– Deca nemaju dovoljno razvijeno kritičko promišljanje ni logičko zaključivanje. Mogu pomisliti da sve što vide treba i probati, a to je svakako problem – kaže Ana Mitrović.

– Deca na nižim uzrastima ne vide ljubav u vođenju ljubavi, taj odnos im može izgledati kao vrlo agresivan čin i uneti mnogo nemira u njihove male, nezrele duše – dodaje.

Pripadnici generacije Z, rođeni u digitalnom svetu, samouki su kada su u pitanju mediji, ne interesuje ih televizija, okrenuti su sopstvenim idejama i stavovima i nemaju vremena da „filozofiraju”. Vole slobodu, ne vole ograničenja i „moranja”. Znaju o medijima, platformama, o globalnim i lokalnim političkim, socijalnim, kulturološkim trendovima više nego roditelji. Empatični su, tvrdoglavi, smisleni, pravični i vrlo objektivni, ali i podložni manipulaciji, zato moramo biti veoma pažljivi i oprezni u komunikaciji različitih sadržaja sa njima – upozorava Mitrovićeva.

Umesto zaključka, samo napomena – naša regulatorna tela u poslednjih godinu dana nisu nijednog emitera kaznila zbog pogrešne klasifikacije programa.

Rijaliti programi su opasniji

– Pre desetak godina kada je kod nas donet zakon o klasifikacijama programa i uveden sistem koji se danas koristi, UNS je organizovao više okruglih stolova. Skretao sam pažnju da u rijaliti programima nije dovoljno zamagljivati problematične događaje, a neprimeren rečnik pokrivati pištanjem. Gledalac je svestan razlike između stvarnog događanja i stvarnih osoba u rijalitiju i filmskih maštarija, makar one imale i elemente nasilja. Shodno tome, trebalo bi korigovati klasifikacije i programske šeme – kaže Popević.