Superstar Obama

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 29. avgusta – Na denverskom fudbalskom stadionu, pred više od 80.000 ljudi, u ambijentu koji je kombinovao efekte spektakla – od Olimpijade do estradnih, patriotskih i alternativnih homogenizacija – nova „zvezda” američke politike Barak Obama (47) oživeo je sinoć (jutros po evropskoj satnici) sunarodnicima i drugima već prilično malaksalu nadu da svi zajedno zaslužuju dostojanstveniju svakodnevicu, uz veće uzajamno uvažavanje.

Uspe li da u svoju sposobnost za vođstvo u ostvarivanju takvih poželjnosti uveri ovdašnje birače a potom i obistini ponuđene primamljivosti, i ovo društvo i svet bi postali, ako ništa više, a ono bar – prijatnije, manje napeto, mesto za život.

„Najlepše je živeti u zemlji izbornih obećanja”, poznata je ironična izreka koja je donekle, u ovom slučaju, izgubila na „otrovnosti”. Jer, Obama je ličnim primerom pokazao da se „čuda” događaju.

Za samo osam godina od prvog učešća na velikom skupu njegove Demokratske partije dospeo je do nivoa koji se, do relativno nedavno, činio nedostupnim za ljude njegovog porekla: postao je prvi crnac u finalu nadmetanja za predsednika SAD, i to na 45. godišnjicu znamenitog govora (docnije ubijenog) Martina Lutera Kinga za rasnu ravnopravnost.

Prihvatajući sinoć predsedničku nominaciju svoje stranke, posle pobede, u iscrpljujućem maratonskom nadmetanju, nad favorizovanom senatskom koleginicom i bivšom „prvom damom” Hilari Klinton (60), on je održao, po oceni „Vašington posta”, verovatno najvažniji govor u političkoj karijeri. Pozvao je, zapravo, zemljake na korenite promene u unutrašnjoj i spoljnoj politici, za šta će biti potrebna jaka mobilizacija, proizlazi iz njegovih reči – protiv bušizma (kursa aktuelnog predsednika Džordža Buša) i „nastavljača te pogubnosti” kakvim vidi svog rivala iz republikanskih redova Džona Mekejna (72).

Posle gotovo osam godina (Bušova dva mandata, koji se okončavaju u januaru 2009) neophodno je da se kaže „dosta”, ocenio je Obama. I – naglasio da je neophodno „posvećivanje budućnosti a ne vraćanje u prošlost” čiji deo vidi i u vladajućoj aktuelnosti, s nizom posrtanja na domaćem, naročito finansijskom i socijalnom, terenu kao i na međunarodnom planu (dramatično smanjenje prestiža Vašingtona, naročito zbog neosnovane invazije na Irak).

Promene neće doći iz Vašingtona, naglasio je nego će stići u Vašington – bila je jedna od njegovih poenti, s podsticajem masama da glasovima njemu pokušaju da promene njihovu, njegovu i perspektivu trenutno „raspuklog” poretka. Naša vlada, nastavio je, treba da radi za nas, a ne protiv nas, mora da pruži mogućnosti ne samo bogatima i uticajnima nego svima koji žele da rade. „Snaga naše privrede ne meri se brojem milijardera… nego više po tome koliko je spremnosti za rizik ulaska u nove poslove, pa i mogućnostima konobarice da od napojnice zbrine bolesno dete a da ne izgubi posao” – jedna je od njegovih ilustracija za potrebu da se reformiše, ako ne mentalitet, a ono merila vrednovanja ukupnog stanja nacije.

Ovde su mu oponenti, inače, često zamerali da forsira „strane modele”. Tipa – evropske socijaldemokratije. Ne upuštajući se direktno u polemiku, Obama je naglasio da je Amerika „bogatija nego bilo koja druga zemlja, ali da nas to nije učinilo bogatim, da smo vojno najmoćniji na planeti ali da to nije ono što nas čini jakim”…

Glavni cilj sinoć mu je, ipak, bio da razveje sumnje – na kojima Mekejnov štab zasniva taktiku – u njegov patriotizam i spremnost da bude vrhovni komandant oružanih snaga. Pokazao je u tom pogledu racionalnost koja razbija primetne pristrasnosti pri „vaganju” doze rodoljublja sunarodnika.

Dao je pri tom i niz naznaka kako bi se ophodio prema spoljnim odnosima. „Kao vrhovni komandant neću oklevati u odbrani naše zemlje, ali ću slati naše trupe na teške izazove samo kad je njihova misija jasna… daću im i odgovarajuću opremu i negu po povratku kući” – precizirao je osporavajući taktiku koja je dosad u Iraku proizvela mnoge (naročito u lokalnom življu) žrtve. „Završiću rat u Iraku na odgovoran način, okončati borbe (u prilog SAD) protiv Al Kaide i talibana u Avganistanu, i obnoviti našu armiju za učešće u budućim oružanim sukobima, ali ću, ujedno, uspostaviti čvrstu, direktnu diplomatiju koja će sprečiti Iran da dobije nuklearno oružje i obuzdati rusku agresiju” (kakvom se ovde naziva kriza u Gruziji). „Izgradiću i nova partnerstva kako bismo porazili opasnosti 21. veka kao što su terorizam, širenje nuklearnog naoružanja, siromaštvo, genocid, klimatski lomovi i epidemije”. I „povratiću moralni ugled Amerike… koja je nekad davala nade svima kojima je stalo do slobode, mira i bolje budućnosti”.

Njegove reči praćene su čestim skandiranjima. Naročito izbornim sloganom „Da, mi možemo”.

Uvod u njegov nastup dao je niz poznatih ličnosti: od bivšeg potpredsednika SAD, potom oskarovca i nobelovca, Ala Gora, do muzičkih umetnika poput Stivija Vondera i Šeril Krou. U gledalištu su primećeni i velikani kinematografije, kao što su reditelj Stiven Spilberg i glumica Suzan Sarandon.

Ispraćen ovacijama i vatrometom – dok su mu se na sceni pridružili njegova porodica i potpredsednički kandidat Džozef Bajden sa suprugom – Obama je, svakako, bio svestan da najžešći dvoboj za vlast u Americi tek predstoji, da ga s druge strane čeka moćni veteran Mekejn. Ishod će zavisiti, kao i uvek – od birača. Oni su dva prethodna puta, uz dramatične okolnosti, za predsednika izglasali Džordža Buša, s kojim su zapali u velike, domaće i spoljne, nevolje…