U potrazi za špijunskim pričama

Život generala Svetka Kovača vojnički je uzbudljiv, s neočekivanim obrtima, kao na filmu. Sudbina je htela da se filmu i televiziji približi kao istraživač i autor više scenarija i knjiga.

Rođen je u Nevesinju, sa 12 godina ostao je bez majke. Njegova dva mlađa brata, sestru i njega odgajio je stric. Trenirao je džudo, igrao fudbal, takmičio se u streljaštvu. Završio je najviše vojne škole. Prvi u rangu bio je u Vojnoj akademiji KOV – smer oklopne jedinice, Školi bezbednosti i Školi nacionalne odbrane. Živeo je u Mostaru i Banjaluci, služio u oklopnoj brigadi. Prekomandovan je u gardu 1976, a u vojnu službu bezbednosti 1980. godine. Pratio je Tita i Jovanku Broz na putovanjima.

Pre 47 godina došao je u Beograd. Deset godina, u periodu od 2004. do 2014, bio je direktor Vojnobezbednosne agencije, član Kolegijuma ministara odbrane 18 i Saveta za nacionalnu bezbednost 7 godina. Time je postao svedok mnogih važnih događaja u novijoj istoriji.

Enigma i rat

 „Vojničko vreme” je isteklo, ali njegov „radoznali duh” ne miruje. Kovač posećuje arhive i prikuplja građu za knjige. Objavio je nekoliko: „Enigma i rat u Jugoslaviji”, „Vojna služba bezbednosti u Srbiji”, „Slučaj Ranković – iz arhiva KOS-a” (zajedno sa Bojanom Dimitrijevićem i Irenom Popović Grigorov), „Oficir s pet dosijea”. Za „veliku televiziju” otpliće raznovrsne priče. Scenarista je serijala „Tajne službe Srbije” i „Jovanka Broz i tajne službe”.

– Dok sam bio direktor VBA, bavio sam se, između ostalog, reformom Vojne službe bezbednosti. Hteli smo da stvorimo modernu, relevantnu i efikasnu vojnu kontraobaveštajnu službu – kaže Kovač. – Proučavali smo iskustva evropskih zemalja i tako sam stekao širu sliku o tim službama. Posle prestanka aktivne službe, odlučio sam da dublje istražim, pre svega, istoriju službi bezbednosti Srbije i Jugoslavije i da ta saznanja uporedim s bezbednosnim izazovima modernog doba. Tada sam došao na ideju da našoj javnosti demistifikujem ulogu službe bezbednosti u prošlosti. Da pokušam da dam realnu sliku, koja ne znači da su te službe svemoguće i sveprisutne, da nezavisno kreiraju političke tokove, mimo organa vlasti. Istovremeno, smatrao sam da treba da pomenem i njihove propuste u radu, i da nisu samo one odgovorne za naše nesreće i podele.

Kovač dodaje da je špijunaža uvek duboko sakrivena od pogleda javnosti, zbog čega se ti slučajevi često nerealno prikazuju, kako bi bili što intrigantniji.

– Mislim da gledaoce i čitaoce ne zanima samo metodologija i suština nekog špijunskog događaja, nego i to u kojim se okolnostima nešto desilo i s kakvim uticajem na šira društvena kretanja.

General Kovač je sarađivao na scenariju filma i serije „Vera” o misterioznoj Veri Pešić.

– S njenim likom susreo sam se kada sam pisao scenario za seriju „Tajne službe Srbije”. Ona je bila hrabra, inteligentna i sposobna žena, koja je plivala u svetu špijunaže i kako-tako snalazila se u surovom muškom svetu opterećenom ratom, podelama, sukobima i različitim interesima.

On dodaje da, u suštini, za nju ne bi moglo da se kaže da je bila heroina, ali njena ličnost i okolnosti u kojima je živela zaslužuju pažnju. Major Uglješa Popović napisao je da je Vera bila „žrtva svoje mladosti i lepote”, dok je ona sama smatrala da je za njen život bilo sudbonosno poznanstvo s Karlom Krausom. Vera je napisala: „Ja samo svojoj savesti odgovaram za svoje postupke i za način svoga života.”

– U našoj bogatoj istoriji – dodaje general – bilo je mnogo žena koje su značajno doprinele odbrani od raznih neprijatelja radeći za naše obaveštajne službe. Jedna od njih je Stoja Kašiković, učiteljica iz Sarajeva, urednica časopisa „Bosanska vila”, aktivna članica „Kola srpskih sestara”. Policija je pratila njenog supruga Nikolu sumnjajući da srpskim obaveštajcima dostavlja poverljive izveštaje, ali to nikada nisu uspeli da dokažu.

Kovač otkriva da je učiteljica obaveštajne izveštaje, sve do 1914. godine, dostavljala Miloradu Milu Pavloviću Krpi, profesoru Druge muške gimnazije u Beogradu i pouzdanom agentu – rezidentu srpskog Ministarstva inostranih poslova. Stoja je u Beograd slala dopisnice neinteresantne sadržine, a kratke obaveštajne informacije ispisivala je ispod poštanske marke.

Nakon okupacije Srbije, agenti austrougarske obaveštajne službe u kući Milorada Pavlovića pronašli su oko deset hiljada stranica raznih rukopisa agenata iz BiH, a među njima i Stojine izveštaje. U Sarajevu je 1917. vođen veleizdajnički proces, u kome je Nikola Kašiković osuđen na deset godina robije, a Stoja i njihov sin Predrag na smrt vešanjem. Pod pritiskom međunarodne javnosti, posebno španskog kralja Alfonsa, smrtne kazne su zamenjene kaznama od po deset godina teške robije.

Krajem 1918. godine Kašikovići su pušteni iz zatvora, a regent Aleksandar Karađorđević je prilikom posete Sarajevu, dve godine kasnije, odlikovao Stoju Obilićevom zlatnom medaljom za hrabrost.

Kovač poslednjih meseci radi i na scenariju serije o Aleksandru Rankoviću. U svojoj knjizi „Slučaj Ranković – iz arhiva KOS-a” bavio se aferom prisluškivanja. Buduća serija „Drug Marko” obuhvata ceo Rankovićev život od dolaska u Beograd na abadžijski zanat do njegove smrti.

– Ključni događaj u njegovom profesionalnom i privatnom životu bio je Brionski plenum, 1966. godine. Nakon toga, Ranković je prestao da postoji. Išlo se dotle da je promenjen scenario za jednu epizodu serije „Otpisani” u kojoj je trebalo da se prikaže kako su beogradski ilegalci u spektakularnoj akciji oslobodili Rankovića iz Vidinske bolnice. Umesto Rankovića, oslobođena je majka s detetom.

Ranković je optuživan za zloupotrebe službe bezbednosti u političke svrhe, za prisluškivanje Tita i drugih visokih funkcionera, za pokušaj nasilnog preuzimanja vlasti i srpski nacionalizam. Za tako teške optužbe nikada nije saslušan niti je protiv njega pokrenut krivični postupak.

Autor veruje da će ova nova TV serija razjasniti kontroverze u vezi s ličnošću i delom Aleksandra Rankovića i njegovu istorijsku ulogu.

– Sve knjige i scenariji koje sam pisao za dokumentarno-igrane serije zasnovani su na istinitim događajima i podacima iz originalnih dokumenata i građe Arhiva Jugoslavije, Arhiva Srbije, Vojnog arhiva, Istorijskog arhiva grada Beograda i nekih inostranih arhiva, pre svega britanskih i nemačkih. Posebno su značajna svedočenja još uvek živih savremenika nekih događaja. Što realnijem prikazivanju tih događaja, što je za mene od prvorazrednog značaja, dragoceno su doprineli istoričari iz Srbije i iz bivših jugoslovenskih republika, akademici, univerzitetski profesori, eksperti koji se bave ovom problematikom, bivši šefovi vojnih i civilnih službi bezbednosti.

Naš sagovornik bio je profesionalni vojnik dugi niz godina. Kako je to uticalo na njegov privatni život?

– Tokom moje karijere uvek sam radio nešto „specifično”, što po pravilu znači nešto što zahteva odricanja, veliku odgovornost i čestu odvojenost od porodice. Zbog toga sam uvek nastojao da svoju porodicu ne opterećujem „specifičnostima” svog posla i da iskoristim svaki trenutak slobodnog vremena da budem s njima. Moje odsustvovanje nadomeštala je supruga, koja je brinula o deci, njihovom vaspitavanju i školovanju i sve zasluge pripadaju njoj što su bili odlični đaci i kasnije studenti.

Pitamo ga da li će pisati o godinama provedenim kao direktor VBA?

– Trebalo bi da protekne najmanje trideset godina, a to bi bilo 2044. godine. Tek tada bih mogao mirne savesti, iz ugla posmatrača i učesnika, da opišem neke prelomne događaje koji su obeležili vreme kada sam bio direktor Vojnobezbednosne agencije i, još važnije, veoma značajnu epohu u srpskoj novijoj istoriji.

Omiljeni tenkovi

Naglašava i da bi teško mogao da izdvoji neku svoju zaslugu u otkrivanju ili razjašnjavanju nekih bezbednosnih problema, a da to nije više zasluga njegovih kolega.

Imao je izuzetnu karijeru. Kada bi se ponovo rodio, da li bi izabrao isti put?

– Verovatno bih opet bio u dilemi između tenkova i kontraobaveštajnog rada. I dalje me najviše zanimaju tenkovi i tenkovske posade, koje rade kao „četiri srca u jednom otkucaju”, što se prvenstveno odnosi na omiljeni tenk, T-55. Ipak bih se odlučio za posao kontraobaveštajca zato što je dinamičan i bez šablona – priznaje Svetko Kovač.

Značenje imena Svetko

– Pošto sam rođen kao prvo dete u višečlanoj porodici, to je bilo veliko porodično slavlje ili svetkovina pa sam tako i dobio ime – otkriva Kovač.

Tito i Jovanka – „zabranjena” ljubav

Jovanka Broz je bila godište Kovačevih roditelja i možda je i zbog toga imao posebnu vrstu saosećanja zbog lošeg odnosa prema njoj. Razgovarao je s njom početkom 1980, dok je Tito još bio živ, i trideset godina kasnije.

– Jovanku sam upoznao u vreme kada je s Titom išla na sva putovanja u zemlji i inostranstvu. Tada nisam bio u prilici da s njom razgovaram. Kasnije, nakon njihovog razdvajanja, video sam koliko pati zbog toga, ali kao ponosna Ličanka nije htela da popusti. Optuživala je Dolanca i Ljubičića kao glavne krivce za njen sukob s Titom. Nikada nije rekla nijednu reč protiv Tita. Očekivala je da joj Tito prvi pruži ruku pomirenja i bila je ubeđena da bi on to uradio, ali mu to nisu dozvolili drugi, pre svega oni koji su želeli da zauzmu njegovo mesto.

Priseća se i kako je 2009. godine, zajedno s Rasimom Ljajićem, posetio Jovanku u kući u Bulevaru kneza Aleksandra Karađorđevića. Živela je sama u ogromnoj kući s krovom koji prokišnjava, bez grejanja, u potpuno nehumanim uslovima, ali vedra, uredno obučena, našminkana i dostojanstvena.

Tito je 1. januara 1980. godine otputovao iz Karađorđeva na lečenje u Klinički centar u Ljubljanu. Tog dana je poslao Jovanki poklon, učinilo mu se da je to neki komad nakita.

– Kada sam joj ga predao, bilo mi je jasno da je Jovanka pomislila da je taj novogodišnji poklon najava pomirenja. Međutim, iz medija je saznala da je Tito otputovao u Sloveniju radi lečenja. Od tada je svaki dan počinjao i završavao se njenim pitanjima: da li ima novosti u vezi s Titovim zdravljem.

Priseća se i kako ga je molila da joj se omogući poseta u bolnici. Zato su mi bile neshvatljive tvrdnje nekih ljudi da Jovanka nije htela da poseti Tita dok je bio u bolnici.

I oni zaslužuju pažnju…

Da li postoje i druge ličnosti iz novije istorije s čijih bi života takođe trebalo skinuti velove tajni?

– Svakako! Možda su manje poznate ličnosti, ali su zanimljive i neobične. Na primer, Tanasije Tasa Milenković. On je bio načelnik policije u vreme kraljeva Milana i Aleksandra Obrenovića. Nekoliko dana pre Majskog prevrata obavestio je kralja Aleksandra o zaveri, ali mu kralj nije poverovao. Vladeta Milićević je bio srpski i jugoslovenski obaveštajac koji se istakao u borbi protiv ustaške emigracije. Zahvaljujući svom izvoru otkrio je pripreme i sprečio atentat na kralja Aleksandra Karađorđevića u Zagrebu 1933. godine. Milićević je i sredinom septembra 1934. upozorio vladu na mogući atentat u Marselju. Pažnju zaslužuje i Ratko Dražević, operativac Udbe, lovac na Pavelića i Artukovića, ali i filmski radnik i najuspešniji direktor „Avala filma”.