Ivan Zablaćanski: Volim da eksperimentišem

Sudbina Ivanu Zablaćanskom nije namenila da kroz život ide sa kuvarskom kapom o čemu je maštao kada je imao pet godina. Njegova opsednutost bakinim šporetom na drva u koji je mogao bez prestanka da gleda dok se krčka neko jelo, ostala je samo sećanje. Umesto varjače, u ruke je često uzimao pištolj jer je tako bilo predviđeno scenarijom za ulogu koju je tumačio.

Krenuo je stopama roditelja koji su svoj profesionalni život vezali za pozornicu. Magija scene i svetlosti kamera bila je jača od one koja se širila iz bakinih i tetkinih kuhinja. Sada imamo priliku da ga gledamo kao inspektora Vladu u šestoj sezoni serije „Ubice mog oca” koja je počela da se prikazuje na dve televizije – Superstaru i Prvoj.

– Još uvek bih želeo da postanem kuvar. Volim da eksperimentišem i da isprobam nešto što je u vezi sa kuhinjom što se na meni, na sreću, još ne vidi, a nadam se i da neće jer baš volim da jedem. Okružen sam ljudima kojima je hrana naprosto pokretačko gorivo dok ja volim da sednem i da uživam, da meračim. A znam i da kuvam – kaže mladi glumac koji je još u vrtiću počeo da se igra pozorišta da bi potom kod kuće neretko nervirao roditelje jer je stalno pravio novi razmeštaj stvari kako bi napravio „scenografiju” za svoju kućnu predstavu.

– Na tu improvizovanu scenu dovodio sam drugare, organizovao predstave... Odlazio sam i u pozorište koje mi je postalo prostor za istraživanje i počelo je da me privlači. Sećam se da sam nosio igračke, ali bi ih vrlo brzo odložio i gledao mamu i tatu i njihove kolege kako rade svoj posao – priča glumac koji je svoju prvu ulogu dobio kada je imao samo sedam godina, zahvaljujući ocu, tragično nastradalom glumcu Milenku Zablaćanskom.

Primetio ga je 1996. godine neko od tatinih prijatelja, pa su njega i njegovu najbolju prijateljicu sa šestog sprata zgrade u kojoj je tada živeo angažovali da glumi u seriji „Mali kućni grafiti”.

– Kod kuće smo učili tekst, pomagali su mi i mama i tata. Oni su nam objašnjavali kako bi to trebalo da izgleda i mi smo na set došli spremni. Bile su to dve epizode, ali sam dobio honorar za koji sam kupio najgrozniju zelenu masku na svetu – seća se uz smeh pričajući kako je to bio jedan mali izlet u svet televizije koji će ponoviti dosta godina kasnije.

– Osim nastupa u nekim školskim predstavama više nikakve angažmane nisam imao, ali sam sve vreme išao u pozorište, pratio šta rade moji roditelji i shvatao da me taj svet sve više privlači. I tako sam 2007. godine počeo da se spremam za glumu i to kod Drage Ćirić, prijateljice mog oca sa klase. Tada sam se definitivno zaljubio u glumu. Kod Drage sam se osećao lepo, tu sam zavoleo igru, a ona i ja smo postali prijatelji za ceo život, ona mi je kao član porodice. Izašao sam na prijemni i nisam prošao. Nisam bio dovoljno spreman. Te godine umro je tata, u januaru, a ja sam prijemni imao u junu – priča Ivan i dodaje kako je odlučio da upiše nešto drugo da ne bi izgubio školsku godinu, pa je krenuo stopama svog druga i poput njega upisao menadžment u osiguranju.

To što to nije imalo nikakve veze sa njim, u tom trenutku mu i nije bilo mnogo važno. Pola godine je redovno odlazio na predavanja, čak dobar prosek stekao, ali...

– Posle sam bežao sa časova, odlazio na Zemunski kej na kojem sam čitao Čehova, Nušića, Dostojevskog... Zapravo, spremao sam se za novi prijemni ispit, došao sam kod profesorke Biljane Mašić i ona me je primila u svoju klasu. Na trećoj godini pozvao me je Kokan Mladenović da igram u „Zoni Zamfirovoj” u Pozorištu na Terazijama i tu predstavu igramo, evo, već jedanaest godina. To je moja prva pozorišna uloga i mnogo mi je draga. Tako je sve krenulo. Nakon toga je bila audicija u Madlenijanumu za predstavu „Plavi anđeo” – priseća se naš sagovornik.

Potom stiže i prva profesionalna uloga na televiziji u seriji „Ravna gora”.

– Dakle, moj prvi ozbiljan snimajući dan bio je kod Radoša Bajića. Na setu je bilo 300 ljudi, a moja scena se snimala u kući koja je bila pretvorena u bunker i Radoš mi je mnogo pomogao da se snađem. I kasnije sam sarađivao sa njim – kaže Zablaćanski.

Na naše pitanje koja mu je uloga do sada bila najzahtevnija, bez razmišljanja odgovara:

– Uloga Spase u „Kolu sreće”. Prvo zato što je to serija od 200 i više epizoda, snimana je devet, deset meseci, a ja sam bezmalo svaki dan bio na setu. Uživao sam u građenju tog divnog lika koji je siroče, čovek za sve, svačiji i ničiji, a zapravo je dobri duh tog mesta.

Voli i ulogu inspektora Vlade u „Ubicama mog oca”. U prvoj sezoni imao je dva snimajuća dana, potom u drugoj nešto više, u trećoj još više...

– U petoj i šestoj sezoni ima me u svakoj epizodi. Kako ja odrastam, odrasta i Vlada kroz seriju i pratimo se. Ja njega, on mene. Volim da radim različite likove, volim kada se mesecima spremamo za uloge. To je kao da dobijem milion dolara. Ali, Vlada i Spasa su mi najdraži. I kada se završe ta snimanja, danima budem prazan. Doduše, kod „Ubica” uvek postoji šansa da se priča nastavi, pa, ipak, bude mi nekako teško kada poslednjeg dana ostavim značku i pištolj i pozdravim se sa likom. Do sledeće sezone. Ako je bude, naravno – kaže Ivan Zablaćanski.