Ništa se ne prepušta slučaju kada dete ima alergije

Vreme praznika iza nas. Ranije smo se uvek radovali porodičnim okupljanjima i zajedničkim obrocima za istim stolom. Ali u poslednje vreme za mene to postaje jako mučno. Da li sam se umorila od objašnjavanja, pravdanja, spremanja – ne znam. Ali znam da je svaki takav dan jedan veliki izazov za nas.

Sad smo već ispraksovani šta sme, a šta ne da se nađe u paketiću. A nije ni malo lako ubediti porodicu i familiju da je bolje da uzmu kutiju pande ili kozmetiku koju koristimo nego slatkiše i igračke... Jer sve te slatkiše mi moramo da prosledimo dalje, većina igračaka odmah mora da se skloni jer ljudi ne razumeju da su plišane igračke dodatni okidač da atopija bukne pored alergije...

Moja ćerka Teodora je „cvrčak” od skoro četiri godine, koji je alergičan na mleko i mlečne proteine, na ribu i morske plodove, na breskve i šljive i svašta nam još nađu svaki put kad je testiraju.

Iako je tako mala, već zna da svaki put kad joj neko ponudi nešto da jede, pita da li ima mleka unutra i sme li da proba. I trudi se da ne bude tužna svaki put kad drugi ručkaju, a ona ne sme.

Zato se mama izveštila u pravljenju svih mogućih i nemogućih slatkiša i poslastica. Ali kad dođu porodična okupljanja na red – sve to poprima mnogo veće razmere planiranja i pripreme.

Jer, ja njoj moram pripremiti i poneti apsolutno svaki zalogaj koji će pojesti. Od predjela, preko glavnog jela do deserta. Uvek količina hrane mora da bude veća, jer je naučila da sa svima sve da deli. I onda, gde god da krenemo – ja nosim nekoliko torbi spremljene hrane. I tako nekoliko dana zaredom. Treba da se opustimo i uživamo u porodičnom druženju, ali ja budem iscrpljena od svega svaki put. To je slučaj i sa svakim dečjim rođendanom. Svakim druženjem.

Kako neko pomene neko okupljanje, ja ne razmišljam šta ćemo obući već šta sve treba da se pripremi. Jer pored nekoliko opasnih situacija i anafilaktičkog šoka od jednog mililitra mleka, ja više nikad ništa ne smem da prepustim slučaju. A opet ne mogu očekivati da svi imaju razumevanja za nas i prilagode nam se.

Zbog visoke klase nutritivnih, ali i inhalatornih alergija, a i zato što joj je mama „nezaposlena” i samo je mama puno radno vreme, ona ne može da ide u vrtić i druži se sa drugom decom. A zaista je društvena i mnogo voli drugare.

I to je nova boljka sa kojom se svakodnevno borimo. Nadam se da će se nešto uskoro promeniti i da ona može da ide u vrtić i konačno počne svaki dan da se druži sa drugarima. Nadam se da će jednog dana moći da ode na izlet, rekreativnu nastavu...

Znam da naši problemi nisu nerešivi i da postoji mnogo većih i ozbiljnijih stvari sa kojima se drugi nose. Ali, možda sam se ja jednostavno umorila i potreban mi je predah bar na jedan dan. Volela bi da mogu da je povedem u šetnju gradom, a da se ne vraćamo kući tužnog pogleda... Nadam se da će se nešto promeniti i da će nam bar malo biti lakše. Mada smo naučili da se nosimo sa svim alergijama i zaista može da se živi lepo. Za većinu stvari u ishrani postoji neka zamena, samo se treba dobro informisati i naići na prave ljude za podršku.

Ja sam najveću podršku i najbolje informacije i savete dobila upravo od Nacionalnog udruženja za pomoć i podršku osobama sa alergijama, celijakijom i ostalim autoimunim oboljenjima sa ograničenjima u ishrani „Alergija i ja”, i predivnih osnivača, ali i članova.

Zahvaljujući Sneži i Ani – mi imamo dijagnozu. I biću dosadna i ponoviti milion puta ako treba – spasili su nas i hvala im do neba zbog toga.

Nadam se da će se konačno više ljudi i dobrih donatora uključiti i podržati rad udruženja i omogućiti nastavak karavana. Jer to je ono što je mnogima potrebno – da se upoznaju sa problemima obolelih od alergija, da se širi svest, da što više ljudi dobije mogućnost da dobije dijagnozu.