Dinar po dinar – srpski film

Beogradski Fest je kao međunarodni festival sa međunarodnim gostima i mešanom domaćom i inostranom publikom, godinama unazad pronalazio mesta i za predstavljanje srpske kinematogafije i produkcijski većinskih srpskih filmova. Domaći film imao je na Festu neku svoju sigurnu luku, jedno vreme čak i poseban program, a zašto je to ove godine izostalo pitanje je za mudroglave festivalske čelnike i patrone, jer vam tačan odgovor na to ja ne umem dati. A nešto i ne želim, zato što bih onda morala da potegnem i onu priču i o pravu nas poreskih obveznika – od čijeg se novca puni državni budžet a deo tog budžeta odlazi i na sufinansiranje i proizvodnju filmova i bla, bla – da na najvećem domaćem festivalu vidimo u šta smo to investirali i kakvi su rezultati tih naših (pojedinačno možda i malih, ali svakako značajnih) investicija...

Sve u svemu, na 51. Festu publika je u prilici da vidi svega četiri dugometražna filma, većinski srpske proizvodnje: „Ovuda će proći put” Nine Ognjanović (Glavni takmičarski program), „Ju grupa – Trenutak sna” Darka Lungulova (takmičarski program „Fest fokus”), „Troje” Petra Pašića (Fest 51) i posthumni film „Usta puna zemlje” legendarnog Mladomira Puriše Đorđevića (Fest masters), čiju svetsku premijeru nažalost nije dočekao.

 Mlada i talentovana Nina Ognjanović (1995) sa svojim diplomskim filmom „Ovuda će proći put” zapravo debituje u dugometražnoj formi i (svesno ili nesvesno) tvori neku vrstu omaža vesternu. Radnja filma smeštena je u jedno odsečeno i odavno devastirano srpsko selo (snimano na Staroj planini, Topli Do) za koje se jedino u nostalgičnim sećanjima onih koji su iz njega odavno pobegli kaže – „nigde ne postoji tako crvena zemlja i tako zelena trava kao ovde”. A reč je o pustahiji po kojoj junakinja Jana trči ko bez duše a da nigde ne stiže, a omanja grupa seljana namrštena je i neraspoložena od pomisli da će u blizini uskoro biti izgrađen auto-put (u inače ruini od sela „uskoro neće moći od buke da se živi”), a uz to je niotkuda stigao i mladi stranac. Nepoverenje i sumnja u skrivene namere postaju glavne okosnice priče o strahu od promena i strahu od nepoznatih i nepoznatog. Metafora društva koje nije spremno za promene iako živi u glibu, bez struje i vode...

Prijatno iznenađenje priređuje scenarista, reditelj i producent Darko Lungulov sa dugometražnim dokumentarcem „Ju grupa – Trenutak sna”, koji nije samo priča i svedočanstvo o muzičkoj karijeri i braći (i sinu) Jelić kao frontmenima dugovečnog i cenjenog benda ili arhetipska priča o snazi, ljubavi i važnosti porodice ili prisećanja na zemlju koje više nema, već je ovde reč o delu koje pleni i (za dokumentarac neočekivanim) bogatstvom čistog filmskog jezika. Iz svih tih razloga Lungulovljev film zaslužuje i redovnu distribuciju u domaćim bioskopima...

U bioskope, ali i na televiziju sigurno će se useliti igrani film „Troje” Petra Pašića ( „O bubicama i herojima”), jer iza njega producentski stoje i „Telekom” i Pink. Reč je o, za naše podneblje, neuobičajenoj filmskoj priči iz urbanog, bogataškog miljea, a uz takav milje nekako se očekuje i dekadencija. Pričajući o Ivanu i Veri, bračnom paru uspešnih karijera, sa luksuznom vilom kao domom u kojem žive sa svojim malenim ćerkama i tom „trećem čoveku” – Aleksandru, nerazdvojnom zajedničkom prijatelju još od detinjstva, Pašić polako tvori neku vrstu srpske verzije „Žila i Džima”. I svemu tome pridodaje i značajne doze žanrovskih elemenata iz erotskog trilera ili kakve erotske drame. Sve je naravno stilizovano ali je i prilično eksplicitno. Mlađoj deci zatvorite oči...

 Pravu originalnu filmsku poslasticu na samom zatvaranju 51. Festa prirediće, sa onim svojim šeretskim osmehom tamo sa nebesa, maestro Mladomir Puriša Đorđević sa svojim poslednjim filmom „Usta puna zemlje”, rađenim prema motivima vanvremenskog istoimenog romana Branimira Šćepanovića. Zamislite samo šta sve pred oči može da vam donese spoj te dve intelektualne gromade. Spoj Đorđevićeve konceptualne eksperimentalnosti u dubokoumnim i muzičkom klasikom uvek obojenim filmskim igrarijama i Šćepanovićeve snažne proze koja uz muzičku intonaciju u sebi sadrži i likovne komponente dok pripoveda univerzalnu priču o ljudskoj samoći i čovekovom stradanju.

 I poput Šćepanovićevog junaka i Purišin Marko nam pokazuje put kroz kaljugu civilizacije ka izgubljenoj duhovnosti i osvajanju slobode. Tu je odnos mase i pojedinca, kao progonitelja i progonjenog, a tu su i ta spojena dva snažna književna simbola: strah (kao kod Kafke) i krivica (kao kod Dostojevskog). I ta pesma nemačkih vojnika tokom Drugog svetskog rata „Hajli, hajlo” kojoj je Purke, na njemu svojstven način, našao mesto u filmu. A tu je i on sam, kao lično svedočanstvo peripetija sopstvenog života, stvaranja i trajanja.

Jedan je Mladomir Puriša Đorđević Purke, i samo on može i mrtav da nam priredi ovakvo iznenađenje. I da nam se u lice mangupski grohotom nasmeje...

Žiri „Politikine” nagrade „Milutin Čolić”

U radu ovogodišnjeg žirija za dodelu tradicionalne „Politikine” nagrade „Milutin Čolić” na 51. Festu učestvuju: Stefan Arsenijević, reditelj i prošlogodišnji dobitnik ove nagrade za film „Strahinja Banović”, Marko Đorđević, scenarista i reditelj („Moj jutarnji smeh”), i Dubravka Lakić (filmski kritičar i osnivač nagrade).

Filmska nagrada koja nosi ime osnivača Festa i dugogodišnjeg „Politikinog” filmskog kritičara tradicionalno se na završnoj ceremoniji (5. marta) uručuje reditelju najboljeg većinski srpskog filma iz Festovih programa, a prema odluci žirija.