Spontano smo sazrevali, kao bilo ko

Probijam zvučni zid, razbijam metak čelom. Dajem ti sve, samo izostavljam onaj pijani deo. Blizu si – tvoj miris i dim mogu da osetim. Blizu si – mogu da osetim da ću da poljubim beton, reči su pesme „Beton” sa novog istoimenog albuma grupe „Kanda, Kodža i Nebojša”. Ovaj bend će večeras u beogradskom Domu omladine održati veliki koncert na kojem će predstaviti album „Beton”. Oliver Nektarijević, vođa grupe „Kanda, Kodža i Nebojša”, u intervjuu za „Politiku” kaže da je „Beton” ljubavna pesma i opisuje problematičnu situaciju koja se završava kulminacijom slabosti i padanjem na zemlju. Preciznije, na beton, jer smo okruženi betonom koliko vazduhom i svetlošću.

Muzička kritika smatra da je „Beton” jedan od vaših najboljih albuma i da prikazuje grupu „Kanda, Kodža i Nebojša” u punoj sviračkoj i autorskoj snazi. Koliko ste vi i vaši prijatelji iz grupe zadovoljni ovom pločom i kako je izgledao proces stvaranja albuma?

Rad na albumu je počeo tako što smo na neki način bili gurnuti u kreativni proces. Početkom pandemije kovida 19 otkazani su svi koncerti za predstojeće leto. To je bila prilika da se posvetimo novoj muzici. Ispostavilo se da je trenutak bio dobar. Snimili smo ploču kojom smo najzadovoljniji do sada.

Grupa je osnovana još 1991. godine i objavili ste devet studijskih albuma. Kroz vaš repertoar može se sagledati jedno višedecenijsko vreme i hronika događaja u Beogradu. Kako vidite progres benda od nastanka do danas?

Činjenica je da bend postoji duže nego što je iko očekivao, kao i to da smo najzadovoljniji poslednjim albumom, verovatno u svakom pogledu. Na temu progresa bih se usudio da primetim da smo spontano sazrevali, kao bilo ko.

U jednom trenutku, tačnije 2001, grupa „Kanda, Kodža i Nebojša” prestala je sa radom. Ali, 2003. ponovo ste okupili bend. Koliko je tada bilo teško napraviti povratak na scenu?

Bilo je teško. Čini mi se da smo bili zbunjeni time koliko nam je pauza od dve, tri godine poljuljala taj nekakav nazovi status, u tim kao poslovnim krugovima. Dešavale su se apsurdne stvari. S jedne strane smo, potpuno neočekivano, imali dobru saradnju sa tadašnjim izdavačem i pojedinim medijima, dok smo, u ostalim segmentima posla, iz nekog razloga dugo bili sabotirani. Nismo mogli da razmišljamo o većini festivala ili malo bolje organizovanim svirkama, nekome je bilo u interesu da nas svuda promoviše kao problematičan i neuračunljiv bend, koji, iz ovog ili onog razloga, nije zahvalno angažovati. Ko nas angažuje – imaće probleme. U toj kampanji se vrtela gomila gluposti koja je trebalo da nas diskredituje. I jeste, na neko vreme. Ali, još uvek smo bili u snazi i dosta godina izgurali kao polulegalna pojava, u podzemlju, u sopstvenoj režiji, sa mnogo dobrom publikom, mada nikom nije bilo jasno kako smo do nje dolazili. Najnormalnije se dešavalo da u Beogradu imamo po deset solidnih koncerata godišnje. Ali sve to je bilo dosta naporno. I još uvek je, tempo se nije mnogo promenio. A ja sigurno imam istoriju povreda i zdravstvenih problema kao ratni veteran. Moraćemo malo da usporimo. I da pristajemo samo na dobre uslove.

Pevate, pišete, čuo sam i da imate knjige sa potpisom Danila Kiša. Bili ste dečak kada ste upoznali Kiša. Kako pamtite slavnog pisca?

Bio je prijatelj moje mame. Video sam ga nekoliko puta, u našem stanu. Pamtim ga kao pažljivog čoveka, punog obzira i slobodnog duha. Toliko slobodnog, da sam to primetio i zapamtio, iako sam bio klinac koji u tom trenutku nije imao pojma šta je slobodan duh. Niti sam tada razmišljao u tim okvirima. Niti sam imao pojma ko je on, u stvari. Siguran sam da je bio neopterećen svojim značajem ili veličinom. Opterećivale su ga druge stvari. Egzistencijalne. Šta radimo ovde. Kakvi smo. Život i smrt. To mi je kasnije potvrdila njegova literatura.

Koliko je Danilo Kiš uticao na vaše pisanje?

Volim njegovu književnost i ona me je, zbog stilske svojstvenosti, dosta navodila na razmišljanja o formi i postupku. Ali i o suštini i smislu. A ono što na takav način navodi na razmišljanje, možda ima najveći i najbolji uticaj. Suštinski.

Da li pratite politička dešavanja u našoj zemlji i u svetu?

Da. Ali gledajući ljude oko sebe shvatam da to može da se pretvori u veliko gubljenje vremena i konstantan osećaj nezadovoljstva, tako da se trudim da doziram. Po nekim kriterijumima sam verovatno nedovoljno informisan, ali manjak informacija mi uglavnom manje smeta nego višak, koji me opterećuje onako kako sebi jednostavno ne bih smeo da priuštim. Nije dobro za zdravlje. Dovoljno ga narušavam neminovnostima, zašto bih nepotrebnim stvarima. Ponekad treba misliti i na to. I izbeći koliko je moguće.

Šta vas najviše nervira?

Glupost. Moja, pre svega.