Zaboravite tzv. Kosovo

„Nije problem, mogu da idem (u Brisel), neću da odbijem razgovor, ali ne vidim smisao”, izjavio je Aleksandar Vučić pre tri nedelje.

Predsednik Francuske, kancelar Nemačke i lideri svih drugih članica Evropske unije pobrinuli su se, uz snažnu podršku Sjedinjenih Država, da predsednik Srbije i kosovski premijer „smisao” nađu u prihvatanju novog evropskog plana za Kosovo.

Konačno obelodanjen sporazum od deset tačaka, tek drugi otkako su 2011. otvoreni pregovori uz posredovanje EU, nudi put ka normalizaciji odnosa i sadrži odredbe koje su dve strane, posle diplomatskih uveravanja ali i otvorenih pretnji, prihvatile i tako prvi put posle dve decenije otvorile realnu perspektivu izlaska iz konflikta koji je i Srbe i Albance skupo koštao.

Nema sumnje da je Vučić pod ogromnim pritiscima i da bi, da se samo on pita, odložio donošenje odluke. On se, kao i kosovski premijer Albin Kurti, malo pitao, ali prepoznaje kakva bi sudbina čekala Srbiju: izolacija, siromaštvo, socijalni neredi, pozivi na ratove.

Vučić se pred domaćom javnošću drži svojih „crvenih linija”: nema priznavanja Kosova i nema ulaska Kosova u UN. Hrabri se i Kurti i tvrdi da nema mandat da prihvati Zajednicu srpskih opština (ZSO), četiri severno i šest južno od Ibra.

Kako se onda uklopiti u čvrsto definisan okvir? Predsednik ne daje odgovor, ali kakva god tumačenja pokušao da upotrebi istina je samo jedna: Kosovo i Metohija prestaju da budu autonomna pokrajina Srbije. Priznavanje nacionalnih simbola, uvažavanje nezavisnosti i teritorijalnog integriteta znači da dobijamo novog suseda – republiku Kosovo. Zaboravite ubuduće na tzv. Kosovo.

Dve strane su prihvatile da „dalje diskusije o predlogu EU nisu potrebne”, kako je jasno preneo jedan od posrednika, šef evropske diplomatije Đuzep Borelj. Vučiću i Kurtiju ne ostavlja se mnogo prostora, još manje vremena, da kroz proces implementacije plana pokušaju da ispeglaju neke finese neophodne da umire sopstvene javnosti.

Vučić po svemu sudeći nije ni planirao da svoj potpis ostavi u Briselu već insistira na zahtevu da Priština prvo sprovede pre decenije prihvaćenu obavezu oko ZSO.

Očekivao je poslednje trzaje Kurtijevog otpora, ali oni neće dugo trajati. Tačka sedam sporazuma jasno predviđa da kosovske vlasti „uspostave specifične aranžmane i garancije… kako bi osigurale odgovarajući nivo samouprave za srpsku zajednicu na Kosovu...” Sve upućuje da se radi o ZSO, ali Kurtiju je učinjen mali ustupak dok ne realizuje zadatak od kojeg ne može da pobegne.

Iako se u javnosti Srbije govorilo o danu „D”, Vučić je razgovore opisao kao „ništa posebne”. „Srbija će pobediti”, izjavio je on pred put u Beogradu iz kojeg je ispraćen optužbama dela opozicije da prihvata „kapitulaciju”. Njegovi politički rivali su u povoljnijoj poziciji: ako prihvati, jedni će tvrditi da je „izdajnik”, ako ne prihvati, drugi će reći da je propustio istorijsku šansu.

Poslanici četiri stranke koje se samozvano proglašavaju za „patriotski blok” traže Vučićevu ostavku. Zašto ostavka? Zato što je na putu da reši problem koji na sve moguće načine pritiska Srbiju, njenu unutrašnju i spoljnu politiku i upliće se u sve sfere javnog života.

Njegovi politički rivali, od kojih su neki imali šansu da raspetljaju kosovski čvor, to ne žele ili nisu u stanju da vide. Ukopali su se u hrabrosti koja je u sferi utopije i nema ama baš nikakve veze sa realnošću onakvom kakva je. A poprilično je surova.

Da, u pravu je Zdravko Ponoš kada kaže da „ovaj papir menja sve”. Razlikujemo se u zaključcima. General misli da je sporazum iz Brisela „potpuni krah” Vučićeve spoljne politike. Ja držim da je srpskoj diplomatiji otvorio šansu da se konačno oslobodi vazalstva i priveže se tamo gde joj je mesto – na Zapadu.

Sem desničarskih proruskih i antievropskih nacionalista, koji su već organizovali proteste po Beogradu, pitanje je kako će reagovati Srpska pravoslavna crkva koja je znala da Vučića zbog Kosova naziva „veleizdajnikom” ali je kasnije pacifikovana značajnim finansijskim davanjima države. Patrijarh Porfirije je u pozivu na uskršnji post od vernika zatražio da post u ova „tmurna i burna vremena” bude posvećen braći i sestrama na Kosovu i Metohiji i pozvao na litiju za Kosovo.

Probleme ima i Kurti. Albanci na Kosovu demonstriraju zahtevajući da se ne osnuje ZSO čije je formiranje premijer pokušavao da odloži, ali je dobio jasne poruke iz Brisela i Vašingtona da od toga nema ništa i da sve potpisane obaveze moraju da budu ispunjene. Kurtiju je valjda jasno da bi odbijanje značilo kraj njegove političke karijere.

Sada sledi period implementacije. Brzo i efikasno. Rok je tek 150 dana. A onda? Da li sporazum Vučiću garantuje opstanak na vlasti? Nema tih garancija. Evo zašto.

Tak kada se oslobodi potencijalnih pretnji, koje je konflikt oko Kosova predstavljao regionu i Evropi u celini, Zapad može da se koncentriše na reformske procese i demokratizaciju Srbije. Biće to takođe mukotrpan i dug posao, ali jedna važna prepreka je otklonjena. Zašto proevropski nastrojene stranke, ono malo što ih ima, nisu u stanju da prepoznaju da Vučiću ništa nije garantovano i da je za njih to šansa, zaista je teško objasniti.

Niko u Briselu nije ni pobedio ni kapitulirao. Prihvaćen je sporazum koji ne samo da omogućava Srbiji da prodiše, već i Srbima sa Kosova otvara perspektivu da o njima brine nacionalna matica na način koji je usklađen međunarodnim standardima.

Samo zaslepljeni i kratkovidi nisu u stanju da prepoznaju da dolazi vreme u kome će svi dobijati. Što se mene tiče, oni koji su za to da i u naredni vek kročimo sa omčom zamrznutog konflikta oko vrata, neka slobodno nastave da sporazum preispituju sa pravne ili patriotske strane, da proklinju Zapad i anatemišu „izdajnika” Vučića. Širok im drum.

Verujem u energiju koju Zapad ulaže da bi rešio najveći problem zapadnog Balkana. Nestrpljivo čekam 18. mart, za kada je zakazan nov sastanak u Severnoj Makedoniji.

Priština izlazi iz fusnote i dobija međunarodno priznanje. Zar priznanje neće dobiti i Beograd od partnera za koje se davno geostrateški vezao? Srbija je na velikom putu! Ako „smisao” sporazuma nije povratak mira, stabilnosti, razvoja i prosperiteta, onda šta je?